Svaka subota izuzetno nervira predsednika 1Foto: Miroslav Dragojević

To kaže novinar, satiričar i autor radio-emisije „Iz glave“ Miroslav Miletić povodom svog nastupa u operetsko kabaretskom oratorijumu sutra uveče od 20 sati u Bitef teatru. Biće to priredba, kako Miletić kaže, „sa pričanjem i pevanjem“. Nastupiće „Orkestar za lociranje, uzbunjivanje i uznemiravanje građana“, hor „Nezbrinutih devojčica i dečaka“, ali Miletić ni pet dana pred nastup ne može da kaže šta je na repertoaru od „primenjenih pesama“.

– Naše predstave su uvek premijera. Do sada smo imali oko pedeset izvođenja i nikad nismo imali istu predstavu. Uvek su se razlikovale. Ja sada mogu sa sigurnošću da kažem svega 40 do 50 odsto šta će biti sadržaj našeg nastupa 10. aprila. LJudi ne veruju kada gledaju, ali to su zaista priče iz glave. Nema unapred naučenog teksta, osim tekstova pesama. Mada, pošto nikako da ih upamtim, pomažem se tabletom koji koristim kao pevačice mobilni kada nastupaju na svadbama – objašnjava Miletić.

Kakvo raspoloženje proizvode vaši nastupi i šta su u stvari primenjene pesme?

– Ima malo gorkog, malo slatkog, kao i sam život. Život nema reprizu pa tako i naše predstave. LJudi dođu, malo ih boli glava od priča, malo ih boli stomak od smeha. Uglavnom se trudim da odu dobro raspoloženi. Sve što je aktuelno biće u predstavi u sredu. Primenjene pesme su zapravo obrade hitova popularne muzike. Recimo čuvenu stvar grupe Zana „Mladiću moj“ smo prvo prepravili u „Vučiću moj“, a nešto kasnije u „Mučiću moj“ zato što se predsednik mnogo muči. Tu je i hit Divljih jagoda „Motori“ u našoj, rege varijanti „Fantomi“, prelepu baladu Riblje čorbe „Kad hodaš“ smo pretvorili u „Kad vladaš“, a „Čudna jada od Mostara grada“ menjamo u zavisnosti od aktuelne situacije. Sada je svakako najadekvatniji naslov „Čudna jada Beograda grada“.

Da li vaše predstave imaju naslov?

– Mi uvek damo neki radni naziv, a sad mi je nešto u glavi „Dijalog monologa“ zato što mislim da je društveni trenutak takav – jedan, opšti dijalog monologa.

Kad to kažete, imate li nekog posebnog na umu?

– Pre svega predsednika. Naziv „Dijalog monologa“ mi je prvi put pao na pamet dok sam radio čitavu seriju foto manipulacija u kojima predsednik sam sa sobom razgovora, a naročito me je inspirisao kad je pozvao na dijalog o kosovskom pitanju. Posle izvesnog vremena sam primetio da nema dijaloga. Ima samo monolog, a kako se približava dan predstave vidim da je ovaj naslov ponovo aktuelan.

Razmišljate li o tome kako predsednik sa sobom razgovara recimo o građanskom protestu zakazanom za 13. april?

– Pretpostavljam da je u tom slučaju i pozicija i opozicija. Možda sebe u vezi s tim 13. aprila može da pita da li da izvedem policiju na ove koji šetaju ili ne izvedem, a s druge strane bi mogao da se pita treba li on da organizuje radikalnije vidove protesta. Onda, u tom nekom dijalogu bi se verovatno sam sa sobom posvađao.

Da li bi pitao sebe plaši li se ili čini li ga nervoznim što građani protestuju protiv njegovog načina upravljanja zemljom?

– Ne verujem. On stalno govori da se ne plaši, ali čim neko stalno to ponavlja, to onda mnogo govori o tom čoveku. Onaj ko kaže da se ne plaši, da ga nije strah u životu, taj laže u svakom slučaju – a da li laže sebe ili druge, to je druga stvar. Strah je osnovno ljudsko osećanje, a kada čovek koji je na toj poziciji – predsednika države stalno ponavlja da se ne plaši opozicije, da se ne plaši ljudi koji protestuju i da ne želi s njima da razgovara, to nije dobro. Ja mislim da svaki protest i svaka subota koja se dogodi i koja se završi šetnjom predsednika izuzetno nervira.

Kako znate?

– To se vidi odmah sutradan u nedelju ili ponedeljak jer odmah imate neku konferenciju za novinare ili neku emisiju. On ne mora čak ni fizički tu da bude. Nekad može da reaguje istovremeno kao pre neki dan kad su bili protesti ispred zgrade Skupštine grada. To je, moglo bi se reći, bilo čak sinhronizovano. Imali ste živi štit žena ispred Skupštine i Vučić Aleksandra, koji je već imao pripremljenu konferenciju za novinare. Koliko sam iz jednog šireg kadra uspeo da vidim, tamo su sedele samo dve novinarke.

Kako vidite odnos predsednika prema novinarima?

– Katastrofalno je jedna jedina reč kojom to mogu da opišem. Ta bahatost koja se pokazuje prema novinarima ide piramidalno od vrha nadole. To dovodi do toga da kada je neko u hijerarhiji na nižem mestu počinje da se ponaša isto tako ako ne još i gore. To se, takođe, ne odnosi samo na ponašanje prema novinarima, nego i prema drugim ljudima. Jer ako neko vidi šta predsednik radi novinarima, onda on to može da radi i nekom drugom, komšiji, svakom čoveku u bilo kojoj delatnosti. Za mene je nedopustivo da predsednik može da dozvoli sebi i pita novinara „zašto kolutate očima?“, da im se obraća nadimcima ili da ih proziva imenom. On to lično može da čini, ali ne može kao predsednik jer tako daje loš primer. To vodi nizbrdo prema ostalima i širi se u krug kao kad bacite kamen u vodu pa tako imamo briljantne nastupe i drugih funkcionera na vlasti – od Vulina do Maje Gojković. Na kraju krajeva, imate slučaj premijerke Ane Brnabić, koja je po mom mišljenju, na momente, naprednija čak i od samog Aleksandra Vučića.

U kom smislu?

– Ispoljava začuđujuću dozu neobaveštenosti i iznenađenja povodom raznih pitanja. Znate, vi je pitate ima li slobode medija u Srbiji, ona se začudi zašto je to pitaju. Ona stalno govori „kako me to pitate?“. Pitate je šta će biti sa ljudima koji su zaduženi u „švajcarcima“, ona kaže „šta to mene pitate, ima ko se time bavi“. Pa, pitamo te zato što si ti premijerka, ti si predsednica Vlade, moraš to da odgovoriš na neki način, a ako ne, da te brifinguju pa da znaš. U tom smislu je premijerka Ana Brnabić u poslednjih šest meseci baš uznapredovala.

O kojoj ste vesti najviše razmišljali?

– Svakako o presudi povodom ubistva Slavka Ćuruvije. Nisam uspeo sve ni da vidim, ali šta god da je bilo jeste vest dana da je doneta prvostepena presuda bez obzira na to što se ne znaju nalogodavci. One koji su u to vreme bili mlađi treba podsetiti da je to bio doba u kome se dešavalo nešto slično kao sada, a to je da tada u zemlji ništa nije moglo da se dogodi bez znanja porodice Milošević. Pretpostavljam da ni danas mnoge stvari u zemlji ne mogu da se urade a da za to ne zna Aleksandar Vučić. Ubistvo Slavka Ćuruvije bez obzira što ono sada nema rešenu političku pozadinu jednog dana će sigurno odvesti na adresu gde su živeli Slobodan a pre svega Mirjana Marković. Ona je bila u komunikaciji sa Slavkom Ćuruvijom i ako se sećate, u jednoj od svojih dnevničkih beležaka, koje su objavljene, napisala da je pustila suzu posle poslednjeg razgovora sa njim. Ta žena je najveće zlo tog vremena i mislim da linija ubistva vodi do nje. Ne kažem da je ona direktno to izustila, ali u to vreme tako nešto nije ni bilo potrebno. Mogla je da kaže da tog dana nije raspoložena ili da joj Slavko ide na živce, što je neko mogao da protumači na drugi način.

Brine li Vas da bi ova vlast kao jedan od svojih aduta mogla da izvuče to da je za vreme njihovog mandata donesena prvostepena presuda za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije?

– Doneta je presuda prvostepena za vreme njihovog mandata, ali svi ti ljudi su bili u vlasti kada je Slavko Ćuruvija ubijen, počev od Aleksandra Vučića pa nadalje.

Ima analitičara koji misle da predsednik uči iz iskustva i ne ponavlja greške Slobodana Miloševića. Šta vi kažete?

– Mislim da ni Vučić, ali i mnogi pre njega ništa nisu naučili iz slučaja Milošević. Posle izvesnog vremena svi upadnu u istu zamku. Znate, vlast je omamljujuća stvar. Dovoljno je da pođete od lokalne vlasti. Ja sam gledao ljude u Kragujevcu koji su činom ulaska u zgradu Skupštine grada doživeli promenu. NJih veoma brzo počne da hvata taj virus i posle šest meseci-godinu dana to su drugi ljudi. A ono najzanimljivije što sam iskusio jeste da sam četiri meseca posle pada sa vlasti jednog lokalnog političara sedeo sa njim, razgovarao i pitao ga da li me razumeš sada šta sam ti pričao pre šest meseci. Odgovorio mi je: „Sad te razumem.“ Gospodin Vučić nije naučio ništa ni iz vremena Borisa Tadića, ni Koštunice, ni Miloševića. Upao je u zamku opšte kontrole, razorio je sve institucije. Da li je to posledica straha ili nesigurnosti u svoje saradnik ne znam, ali ako neko želi toliko da kontroliše sve, to onda znači da nije siguran u svoje saradnike. Tako da bi i najbliži saradnici predsednika Vučića morali da znaju da ni oni nisu baš tako sigurni.

Kakav je status radija danas u odnosu na ostale medije?

– Radio je žilav medij i za razliku od svih drugih uspeva da preživi sve inovacije koje se dešavaju tako što ih usisava u sebe. On je toliko toga preturio preko glave i opstao. Kad se pojavila televizija, bilo je „gotov je radio“, kad su se pojavile ploče isto, kasete, diskovi. Kad se pojavio internet, bilo je „nema radija“. Međutim, radio je preživeo, to je jedna otporna kutija, a evo sad možete i da ga gledate na internetu. To je lukava mašina koja sve u sebe usisava, koristi i opstaje. Radio ima budućnost, a naravno sve zavisi od toga koliko je interesantan njegov program. Nije to pitanje muzike, nju imate svuda, na svom mobilnom telefonu možete da spakujete sve ono što želite da slušate, ali živu reč, što bi se reklo, iz glave, nemate i po mom mišljenju potpuno je pogrešno bilo što su mnoge radio-stanice upale u zamku formatiranog radio-programa.

Da li biste voleli da intervjuišete predsednika i šta biste ga pitali?

– Čim je Aleksandar Vučić izabran za premijera, ja sam poslao zvaničan mejl u kome sam ga pozvao da dođe i gostuje u moju emisiju. Rekao sam mu da može da dođe kad hoće, da će to biti specijal bez muzike i reklama, da mogu pitanja da mu pošaljem i unapred. Imao sam samo uslov da razgovor ide uživo, da bude strimovan preko interneta i Fejsbuka. Naravno, i da na svako pitanje imam pravo na potpitanje. Naravno, nikad nisam dobio povratni mejl. Sada bih mogao samo da ga gledam, da klimam glavom i da govorim „e, moj Aleksandre, a imamo i onu primenjenu pesmu od Zane „Mladiću moj“ koju smo prvo prepravili u „Mučiću moj“….