Vatra gori, a Džentlmen godine - ćuti 1Foto: ORSP

Na Fejsbuk grupi Pokreta čitam prve informacije o požaru koji se iz susedne Bugarske širi na teritoriju Srbije. Sveže vesti iz bugarskih medija govore da je vatra izbila na lokalitetu zvanom Klisura, između grada Čiprovci i sela Kopilovci, veoma blizu granice. Znajući da na Staroj planini ozbiljnih padavina nije bilo skoro pet meseci i da je trava suva kao barut, počinje da zvoni alarm u mojoj glavi…

Hitno se obraćam saborcima iz grupe, saznajem da su neki već krenuli na teren jer se požar širi ka vrhu „Vražja glava“ na srpskom delu Stare planine, dragocenom lokalitetu ispod koga izvire Bata – najhladnije vrelo u Srbiji sa temperaturom od svega 40C.

U 20:04, naš Miljan Stojanović najavljuje dolazak vatrogasaca iz cele Srbije i zakazuje pokret iz Toplog Dola za 03:00, a u 23:20 Milan Pešić javlja sa terena da se požar, razbuktan snažnim istočnim vetrom, širi u prastaru četinarsku šumu na području Arbinja, srpske Arkadije koju pokrivaju guste crnogorične šume i žbunovi borovnice.

Odlazim na spavanje; teška noć i košmari u kojima plamen proždire Staru planinu.

Ponedeljak, 28. oktobar, dan drugi, jutro. Dan sunčan, a raspoloženje crno, sumorno. Grozničavo pretražujem televizijske kanale tražeći vesti o požaru, informativna blokada, na svim medijima vlada muk. Ni slovca. Jedini izuzetak su niške „Južne vesti“ koje za sve vreme krize budno prate i objektivno prenose informacije.

Za to vreme, grupa se uzbunila kao košnica zahvaćena vatrom; informacije zuje tamo-amo, ali odzvanjaju samo u gluvoj sobi grupe. Shvatamo da situacija ubrzano izmiče kontroli; moja supruga oko devet javlja Gorici i Draganu u „Buđenje“ prve uznemiravajuće vesti, a sa izvesnim olakšanjem čujem da su i mnogi drugi članovi grupe na sebe preuzeli obaveštavanje javnosti. U pola deset, Aleksandar Panić deli link ka sajtu NASA na kome se jasno vidi veličina zahvaćenog područja.

Potezom očajnika („javite Đuri da blokira aerodrom“) javljam se kumu Sokratu u Korintu, koji se obraća grčkim organima i dobija informaciju da će Grčka uputiti pomoć, ali samo na zvaničan međunarodni zahtev. Koga nema. Pored toga, njihova flota „Kanadera“ je na remontu posle duge sezone požara.

Negde oko podneva, golub pismonoša koji je, po svemu sudeći, skrenuo s puta usled geomagnetne oluje, stiže i do medija sa nacionalnim pokrivanjem. Vesti su i dalje šture, bezosećajne, nikakve, kao mantra se ponavlja da „gori trava i nisko rastinje“ iako već gori Arbinje, jedna od najlepših i najstarijih šuma Balkanskog poluostrva. Dim zapaljene „trave i niskog rastinja“ se u velikim oblacima valja ka Pirotskoj kotlini udaljenoj dvadesetak kilometara u vazdušnoj liniji.

Lokalna samouprava u Pirotu počinje višednevno ćutanje i ne proglašava vanrednu situaciju. Na terenu su vatrogasci, meštani, šumari i aktivisti Pokreta „Odbranimo reke Stare planine“ koji zajedno pokušavaju da učine nemoguće. Požar se širi ka selima Topli Do i Dojkinci, ka najlepšim delovima Stare planine koji obiluju vodopadima i šumama1.

Oko pola šest uveče, na vestima vele; „zahvaćen je jedan deo pašnjaka i ivica šume, situacija je pod kontrolom“. Istoga dana, meštani Toplog Dola spasavaju opkoljena goveda napravivši prolaz kroz vatreni obruč.

Naš Milan Simonović gorko piše: „LJudstvo tamo ne može više ništa da uradi. Vetar se pojačava. Ode Stara planina kakvu smo poznavali, a u medijima muk.“

Oko pola devet uveče Dušan Bodiroga na stranici ORSP objavljuje satelitski snimak na kome se vidi kako se dim od požara valja sve do Severne Makedonije, na dužini od oko 200 kilometara.

Goran Trivan, ministar za zaštitu životne sredine i DŽentlmen godine, ćuti…

Još jedna košmarna noć.

Utorak, 29. oktobar, dan treći. U Toplom Dolu je vanredno stanje. Pojačanja stižu, gasioci ulažu nadljudske napore. Cilj je da se spreči širenje požara na pašnjake i pojate seljaka, kao i na seno spremljeno za zimu, jer su bez njega osuđeni na propast. Meštani takođe čine više od mogućeg da bi spremili hranu, tople napitke, ćebad i konačište za toliki svet.

Pokret donosi odluku da se donacije hitno preusmere u Topli Do kako bi se pomoglo meštanima koji su na granici svojih mogućnosti: potrebno je mnogo hrane i goriva za terenska vozila, traktore i motorne testere.

Oko dva popodne, Zoran Stojanović Skansi, odbornik u skupštini Grada Pirota i vatreni borac protiv izgradnje malih hidroelektrana, telefonski javlja iz Toplog Dola da je vetar rasplamsao ugašeno, da se ljudstvo guši i povlači, i da će vatra, ako zahvati i područje Midžora, nastaviti dalje ka Toplom Dolu i knjaževačkom delu.

Dramatiku trenutka dočarava emotivna večernja objava Milana Simonovića: „Nemoć koju osećamo pred ovom stihijom celog dana je ublažavao osećaj bliskosti i povezanosti sa ovim ljudima koji dva dana i dve noći bez odmora pokušavaju da obuzdaju neman.

Bukova šuma iznad Kurtulskog dola u kojoj smo pokušavali da zaustavimo napredovanje vatre je, bez obzira na težak teren, visoku temperaturu i gust dim u stvari bila pitomina za razliku od terena i situacija u kojima su se našle neke druge grupacije, jakih i obučenih ljudi.

Udarac koji sam lično jako teško podneo je saznanje da su mnoga najlepša, omiljena mesta potpuno spržena. Rajska Vurnja, Tri čuke, Tri kladenca, Vražja glava…

Vatra je nastavila da napreduje svojim putem, polako gutajući pojaseve šuma jer je trava odavno pretvorena u beživotnu masu. Napustili smo planinu sa osećajem nemoći, danas lično uvereni da u ovoj situaciji ljudstvo ne znači ništa. Gledaćemo ka nebu i nadati se kiši.“

Sreda, 30. oktobar, dan četvrti. U gašenju požara od samog početka učestvuju i dve neumorne, ali srdite mlade žene: Milica Stamenković i Zorica Marinković. Ne znam da li je veće njihovo srce ili gnev koji osećaju zbog pasivnosti odgovornih i ćutanja u medijima. Milica Stamenković piše: „Gde je ta pomoć iz vazduha?!?! GDE JE TAJ AVION?!?! ŠTA ČEKATE!!!! Ovo ljudstvo ne može da ugasi… Vatrogasci, dobrovoljci – bore se kao lavovi, vetar se okrene i raspali opet sve… Teren je nepristupačan – jedva se i stiže a naslage lišća i humusa su i do 20 cm…“

Istoga dana se moralo obustaviti gašenje požara i u oblasti vodopada Vurnja, jer je količina dima i vatre pretila bezbednosti ljudi. Međutim, sutradan ujutro su gasioci, po rečima Aleksandra Panića, zatekli najbolju moguću situaciju: mala reka je zaustavila vatru na svojoj levoj obali, ne dajući joj da, po mirnom vremenu bez vetra, pređe na desnu i udari ka Bratkovoj strani i najvećem kompleksu četinara na Staroj planini.

NJegovo iskustvo veoma slikovito govori zbog čega su male hidroelektrane nepotrebne i opasne: „Šta bi bilo da ovde ne teče voda već da stoji cevovod, kakav je i trebalo da stoji u sklopu MHE Selište? Šta je sa svim drugim planinama gde su reke isušivanjem cevovodom izgubile svoju odbrambenu ulogu u slučaju požara? Da li ste i na to mislili kad ste potpisivali lokacijske uslove i građevinske dozvole, debeloprda gospodo iz svih mogućih nadležnih institucija?“

Sva sramota nereagovanja naše države se može videti iz reči bugarskog policajca Valerija Gergova, objavljenih u komentaru u sredu, 30. oktobra predveče, kada je požar još buktao: „Predložili smo pomoć. Šest vatrogasnih vozila i 23 vatrogasca, ali su je vaši rukovodioci otkazali“. J’accuse.

Ostaje nam da se uzdamo se u kišu. Pišem jedak komentar da se u Srbiji u slučaju suše ili požara angažuju dodole, a da, ako je slučaj posebno težak, dovedemo dva-tri sibirska šamana.

I najzad, negde oko jedanaest uveče, Aleksandar Jovanović – Ćuta piše samo jednu, spasonosnu reč na pirotskom dijalektu: „ĆIŠA“. Radujemo se kao deca.

Četvrtak, 31. oktobar, dan peti. Napokon! Oko podneva je ugašena i poslednja kritična tačka požara koji je zahvatio oko 50 km2, na Dugom bilu prema Midžoru, angažovanjem gasilaca i uz pomoć kiše i niskih oblaka. Ministarstvo unutrašnjih poslova objavljuje da na Staroj planini nema aktivnih požara. Istoga dana, u trenutku kada je požar već ugašen, Vlada Republike Srbije objavljuje zakasnelu odluku kojom se Vlada Ruske Federacije poziva da kao pomoć u gašenju uputi avion tipa iljušin 76 i za to opredeljuje dvadeset dva i po miliona dinara.

Miljan Stojanović, jedan od junaka odbrane Toplog Dola od „investitora“ MHE koji je proteklih pet košmarnih dana proveo na liniji vatre, u pola sedam uveče kratko objavljuje: „Odo’ da spavaaam…“

Subota, 2. novembar, dan sedmi. Mada je ova hronika Velikog požara na Staroj planini po planu trebalo da se završi 31. oktobra, ona je dobila svoj apsurdni epilog. U neverici čitam vesti da je „iljušin 76“ u dva navrata gasio požar na Staroj planini sa po 40 tona vode. Očevidaca za ovo nema, meštani i aktivisti sležu ramenima, a ruski državni mediji objavljuju nemušt video-snimak aviona koji se približava planinskim vrhovima, moguće na Staroj planini, posle čega se kamera usmerava dve ogromne klapne koje oslobađaju vodu iz rezervoara.

U saopštenju Ministarstva za vanredne situacije Ruske Federacije se navodi da je „zahvaljujući majstorstvu posade uspešno zaustavljen front širenja požara na Staroj planini“. Šamar za stotine ljudi koji su rizikovali svoje živote.

Pitanje da li se požar mogao zaustaviti još prvog dana, kada su zaista goreli samo planinski pašnjaci, sasvim je opravdano. Zvali smo, molili, pisali kabinetu predsednika Republike; obraćali smo se Ministarstvu odbrane i JAT Privrednoj avijaciji od kojih smo dobili nedvosmislene odgovore da su voljni da upute pomoć, ali isključivo na zahtev štabova za vanredne situacije u pogođenim gradovima.

Takav zahtev, po našim saznanjima, iz Pirota nije stigao. Nasuprot tome, iz štabova u Bosilegradu i Trgovištu su zahtevi upućeni, pa su na tim područjima bili angažovani helikopteri Vojske Srbije i avioni tipa „dromader“ Privredne avijacije. Pored toga, zahtev za međunarodnu pomoć je sa državnog nivoa je upućen prekasno, što ostavlja utisak nemarnosti i pasivnosti koja se htela zabašuriti kasnijim angažovanjem.

Predrag Marić, načelnik Sektora za vanredne situacije MUP Srbije, i Vladan Vasić, gradonačelnik Grada Pirota, nam, pored višednevnih tipskih izjava čiji je cilj da se umiri javnost, duguju odgovor na nekoliko pitanja: da li je, pored Ruske Federacije, zahtev za međunarodnu pomoć upućen Evropskoj uniji i još nekim državama? Zašto se toliko čekalo? Zašto u Pirotu nije proglašena vanredna situacija koja je preduslov za angažovanje vojnih letelica?

Ovih sedam dana su potvrdili moju spoznaju da je Srbija rascepljena na dva odvojena dela koja se povremeno dodiruju i taru poput tektonskih ploča, i između kojih vlada netrpeljivost i opasna napetost. S jedne strane se nalaze „investitori“ bliski vlasti, apologeti i lobisti izgradnje malih hidroelektrana, potpomognuti katkad jasnom, a katkad prećutnom podrškom države, ali i suočeni sa decentralizovanim, neformalnim i sve više rasrđenim aktivističkim organizacijama koje se žestoko protive izgradnji i čiji su članovi veoma motivisani za odbranu, ne ustežući se ni od aktivnog otpora.

Tampon-zonu između ova dva segmenta čini ćutljiva većina koja „gleda svoja posla“, svojevrsni ekološki lumpenproleteri nesvesni opasnosti koja nam se nadvila nad glavama, kojima nije jasno zbog čega pružamo tako žustar i žilav otpor jednoj beznačajnoj stvari i zašto smo tako uznemireni povodom požara koji je „prirodna stvar“.

Iako je aktivizam Pokreta „Odbranimo reke Stare planine“ do sada bio usmeren uglavnom ka sprečavanju izgradnje malih hidroelektrana, njegovim članovima ova planina leži na srcu i veoma emotivno shvataju kako njen procvat i razvoj, tako i ugrožavanje. Otuda se svaka pretnja doživljava lično, a reakcije su žestoke. Aktivisti Pokreta su ovom prilikom veoma teško podneli najpre ignorisanje, zatim pasivnost i, na kraju, zakasnelu reakciju organa lokalne samouprave i državnih tela.

Ova priča ima i svoje nevidljive junakinje i junake iz Toplog Dola: Milicu, Miljena, Sašu, Miru, LJubinku, Ružicu… One koji su, kako navodi Zorica Marinković, spremali kafu, čaj, tople obroke, ljuštili krompir, seckali luk, donosili ko je šta imao – trebalo je sve prijatelje nahraniti, žeđ utoliti i telo zagrejati. Za armiju gladnih, promrzlih i preumornih gasilaca požara spremili su preko 3.000 obroka, bez dana predaha.

Utisak koji ostaje je gorak, ali i psihodeličan. Naposletku, kako drugačije opisati slike u kojima se prepliću Manu Čao koji brčka noge u Toplom Dolu, košmari sa vatrom i stelt-Iljušin koji čas prosipa vodu, a čas ne?