Foto: Aleksandar Veljković

Stečaj je završen još 2009. godine, više od 98 odsto dužnika je odmah nakon toga izmiren i preostalo je više od 150 miliona evra. To je, navodno, bilo rezervisano za sudske sporove koji su se tada još vodili, mada je njihova vrednost bila višestruko manja. Bivši radnici i mali akcionari tvrde da im deo tog „kolača“ pripada, ali nemaju mnogo nade da će uspeti da ostvare svoja prava.

Iako se slučaj Robnih kuća „Beograd“ ne nalazi na listi čije rasvetljavanje traži Evropska komisija, način na koji je vođen stečaj i prodaja nekad najvećeg trgovinskog lanca na Balkanu, sadrži na jednom mestu gotovo sve modele izvlačenja novca i kapitala, korupcije, zloupotreba i ignorisanje radničkih i prava malih akcionara. Država nije iz nekog razloga želela da otvori tu priču, a mediji, ma koliko da su se trudili, nisu imali alate da istraže lavirint u kome je nestao ogroman novac. Tu nije reč samo o iznosu dobijenom na licitaciji za glavne objekte, već i o onome iz redovnog poslovanja, kao i iz decenijskog rentiranja prodavnica izgrađenih na atraktivnim lokacijama po celoj zemlji, od otuđenja delova imovine za koju se ne zna kada, kome je i za koliko prodata.

Jedino što se u ovom predmetu sa sigurnošću zna je da su oštećeni mali akcionari, bivši radnici ovog sistema, koji su od svojih zarada izdvajali za otkup akcija još po zakonu Ante Markovića. I zna se da stečaj u to preduzeće nije uopšte morao da se uvede.

Procenjena imovina Robnih kuća iznosila je početkom 2002. kada je otvoren stečaj, oko 238 miliona evra, dugovanja su sabrana na 50 miliona. Većina firmi sa takvim bilansom, jednostavno je prodavala delove proizvodnih ili poslovnih celina, izmirila dugove i nastavila normalno da radi. Ali, bez uvođenja stečaja, ne bi bilo izvodljivo ono što se sa preduzećem dešavalo naredne decenije. A da je i prva varijanta bila moguće, svedoči podatak da se na konačnoj licitaciji čitavog sistema, što se po pravilu mnogo teže prodaje nego pojedinačni objekti, prijavilo 11 učesnika, dok su tri najupornija doterala cenu do 360 miliona evra. Manje od polovine bilo je potrebno da se izmire sva dugovanja. Preostali novac bi po pravilu trebalo da se podeli osnivaču, preduzeću Robnih kuća, odnosno akcionarima, ali retko ko od malih akcionara veruje da će i oni biti uključeni u raspodelu.

– Početkom prošle godine dobili smo nešto kao dividendu na ime nekih deonica, ali je to bila simbolična isplata. Za 183.000 dinara koliko sam u vreme Avramovića platio za te udele, dobio sam sada 12.900 dinara ili oko sto evra. Međutim, tako su prošli samo mali akcionari. Drugi poverioci imali su bolji status. Znam da je jednom kontroverznom biznismenu, kome su Robne kuće dugovale 98.000 dinara iz devedesetih godina, za neke perjane jakne, u raspodeli dobio 5,5 miliona evra – kaže za Danas nekadašnji radnik Robnih kuća LJubiša Velimirović.

On podseća da bi radnicima sada trebalo da bude podeljeno ono što je preostalo po izmirenju svih obaveza i poverilaca. Međutim, novca više nema. Nekadašnji ministar privrede i finansija Mlađan Dinkić sve je to prebacio u budžet i potrošeno je, tvrdi Velimirović. Sada više ne znaju kome da se obrate.

– Agencija za privatizaciju više ne postoji, firma više ne postoji, od Ustavnog suda ne očekujemo više ništa, jer već pet godina drži našu dokumentaciju, ali se još nije oglasio, a mi smo već dobili poruku da nemamo pravo ni na šta i da je preostali novac prešao u ruke države. Ipak, pokušaćemo međusobno da se organizujemo i još jednom otvorimo problem neisplaćenih akcija – kaže Velimirović.

I regres ode državi

Hotel na Zlatiboru, koji je izgrađen sredstvima iz regresa radnika, po tom osnovu nije smeo da uđe u privatizaciju, jer je pripadao zaposlenima. To su potvrdile i procene revizorskih kuća koje su u nekoliko navrata analizirale imovinu tog trgovinskog lanca, ali to nije mnogo pomoglo i hotel je prodat.