… a u skladu sa evropskim integracijama Srbije i tendencije istih da se iza jednog krivičnog dela ne krije pregršt diskutabilnih profesionalnih i finansijskih (privatnih) interesa.

Iako je 2018. godina u svim pravosudnim krugovima bila označena kao ta koja će konačno prekratiti muku čitavom nizu pravnika i izdašnom budžetu Republike Srbije i izbaciti zloupotrebu položaja odgovornog lica iz Krivičnog zakonika, ili je sasvim opravdano svesti na minimalnu upotrebu, izgleda da će se srpski pravnici i obični građani još dugo zabavljati sa istom. Jer, zašto se lišiti jedno tako divno koncipirane pravne „mućkalice“ iza koje možeš da sakriješ: između kojih tačno poslovnih partnera je došlo do kraja „ljubavi“ – čitaj kome je država odredila da sme/ne sme da je ima, inerciju organa gonjenja da se nečije radnje prosto, narodski, podvedu pod: krađu, primanje i davanje mita, falsifikovanje, utaju poreza, i prema sudsko/tužilačkoj praksi sada već naučno fantastičnog krivičnog dela – pranja novca, što EU i insistira?

Umesto da se država ne meša u obligaciono pravne odnose (čitaj – poslovne) među pojedincima i kazni ih samo onda kada oštete državu, ili učine vrlo konkretne radnje protiv privrede, ona sa zadržavanjem ovog dela u Krivičnom zakoniku izgleda želi da reguliše širok dijapazon (privatnih) poslovnih odnosa od toga koju cenu proizvoda će privatnik nekome da ponudi do toga šta država misli ko je uopšte zaslužan da poseduje čak i malu firmu. Na taj način ona zauvek rezerviše za sebe tzv. pravo da odredi ko joj je lojalan a ko ne.

Bez obzira na posebno negovanu ljubav svake vlasti prema ovom krivičnom delu i njegove pragmatične upotrebljivosti prema bivšim političkim partnerima i njihovim kolateralnim žrtvama – građanima Srbije, zbog predanosti Srbije pridruživanju Evropskoj uniji i ovo će biti jedna od onih koja će proizvesti puno štete i malo koristi jer će to krivično delo zbog usaglašavanja sa pravnim tekovinama EU morati da bude dekriminalizovano.

Naravno, u budućnosti će ti predmeti ostati kao jedan jako neprijatan trag o pojedinačnim aktivnostima i upotrebnoj vrednosti svakog pojedinca koji je u tome učestvovao jer, na kraju, „krivci“ za to krivično delo, koji nisu mogli da dobiju bilo kakvu olakšavajuću okolnost ili oslobađajuću presudu su, po mojoj profesionalnoj proceni, bili upravo obični građani Srbije – što kada im je bio potreban žrtveni jarac zbog osveta u političkim kombinatorikama, što kada su zbog oslobađajućih presuda i odšteta zbog istih njihovi puleni iscedili budžet. Jer, zašto stati kada se nešto raspada, bitno je pokazati lažnu solidarnost za nesposobnost deljenja pravde građanima Srbije do samog kraja.

Autorka je advokatica