Život u imigraciji je težak dok ne prođete kroz faze kulturološkog šoka 1Foto: Instagram

Kada imate uspešnu karijeru i živite u gradu koji volite, mala je verovatnoća da se preselite na drugi kraj planete.

Ipak, Irina Đorđić, nekadašnje prepoznatljivo lice Jutarnjeg programa i Kulturnog dnevnika na RTS-u, nije ni sanjala da će Beograd zameniti Vankuverom.

Kako kaže ovaj grad u Kanadi je postao njena nova adresa sasvim slučajno, a sama Kanada nikada nije bila na njenoj listi želja pa čak ni kao mesto koje bi volela da poseti kao turista.

– Selidba iz Beograda, generalno, nikada nije bila moj plan. Beograd je grad u kom sam rođena i u kom su moji koreni duboki i vrlo čvrsti.

Radila sam posao koji obožavam, imala veliki krug prijatelja i ljudi sa kojima sam sarađivala na nekim projektima koji su, mimo posla, ispunjavali moju dušu.

Zato je, u početku, odluka o preseljenju bila privremeno rešenje.

Život u imigraciji je težak dok ne prođete kroz faze kulturološkog šoka 2
Foto: Instagram

Zbog posla kojim se moj suprug bavi, u određenom trenutku bilo je neophodno da budemo u Kanadi.

Videla sam to kao priliku da se nakratko odmorim od ustajanja u 4 sata ujutru zbog Jutarnjeg programa i da razmislim o sledećim koracima u mojoj karijeri.

Život je ubrzo krenuo drugim smerom, saznali smo da ćemo postati roditelji i odlučili da produžimo “privremeni boravak” u Kanadi – priča za Danas, Irina.

Od kulturološkog šoka do novog početka

Život u imigraciji je težak dok ne prođete kroz faze kulturološkog šoka 3

Privikavanje na novi život je bilo izuzetno teško.

Imigranti prolaze kroz nešto što se zove kulturološki šok, i što ima svoje faze od toga da u početku uživate kao turista u razgledanju vašeg novog grada, preko krize identiteta do snalaženja u novom životnom prostoru.

Potrebno je nekoliko godina da se naviknete na život u potpuno drugačijoj kulturi od vaše, i to samo ukoliko ste otvorenog uma i širokih shvatanja i spremni da i sebe menjate.

Ukoliko niste, ostajete onaj večito nezadovoljni imigrant koji čezne za kućom jer svoje novo mesto ne pronalazi nigde.

Život u imigraciji je težak dok ne prođete kroz faze kulturološkog šoka 4
Foto:instagram

Jedan od prvih koraka u “smeštanju” u novi život je i pronalazak posla.

Jedna od najvećih zabluda koju imamo svi mi koji dolazimo u nekim određenim godinama, i sa već izgrađenim karijerama, jeste to da će naše znanje i iskustvo biti dovoljno za pronalaženje nekog relativno dobrog posla.

Prvi “šamar” koji dobijete jeste kada shvatite da ono što vi imate da ponudite, u vašem novom gradu nikome ne treba. Ili zapravo treba, ali vi ne možete da dođete do onog kome trebate.

Nemate mrežu ni privatnih ni profesionalnih kontakata, i šta god da radite, sledi vam dugačak put dokazivanja, kao da ste na početku.

A onda shvatite da i jeste na početku.

I to je možda najbolniji trenutak, kada shvatite da ne možete samo da nastavite tamo gde ste stali pre nego što ste se preselili.

Ja sam imala ludu sreću da samo apliciranjem na oglas i dobijem posao montažera u jednoj dobroj televiziji.

Iako je, spletom okolnosti, put od moje aplikacije do dobijanja posla trajao duže od godinu dana.

Kanada nije obećani raj

Život u imigraciji je težak dok ne prođete kroz faze kulturološkog šoka 5
Foto:instagram

Definitivno najvažnija stvar koju jedan iseljenik mora da zna jeste to da Kanada nije nikakav obećani raj.

Mnogo je onih koji se razočaraju činjenicom da nisu u Kanadi za nekoliko godina uspeli da dostignu takav životni standard da mogu da žive lagodno, sa relativno malo uloženog truda.

To je neka predrasuda koju ljudi sa naših prostora imaju.

Ni velika većina Kanađana ne živi lagodno. Ali Kanada jeste zemlja gde za uloženi trud i rad, dobijate adekvatnu nagradu. Gde se znanje ceni, a zakoni poštuju. Gde institucije rade svoj posao, i gde znate kakvi su vam i prava i obaveze.

Život u imigraciji je jezivo težak sve dok ne prođete kroz te faze kulturološkog šoka i navikavanja na novu sredinu.

Ali to definitivno zavisi samo od vas. Koliko brzo će se desiti, i da li će se uopšte desiti.

Znam ljude koji ni posle dvadeset godina života u Kanadi sebe nisu prihvatili kao stanovnike ove zemlje.

Ali taj imigrantski život je neuporedivo lakši u vreme Interneta, kada smo 24 sata dnevno svi dostupni jedni drugima, i jedina otežavajuća okolnost može da bude vremenska zona i “nezgodno” vreme za telefonske razgovore.

Čini mi se da sam čak prisnija i povezanija sa porodicom i prijateljima za koje sam mnogo manje vremena imala dok sam živela u Beogradu jer smo svi uvek nekuda žurili.

A šta danas Irini najviše nedostaje iz Srbije?

Moji ljudi, porodica i prijatelji, i vreme sa njima, je ono što mi je najviše falilo tada i danas mi fali. Ali danas je to jedino što mi nedostaje.

U početku mi je u Vankuveru nedostajao Beograd, baš Beograd.

Ulice na kojima sam odrastala, hrana koju sam po svojoj izbirljivoj prirodi posvećenički jela samo na određenim mestima, mirisi zime i proleća u Beogradu koji su puni nekog nadolazećeg obećanja koje samo što nije stiglo i ostvarilo vaše snove.

Nedostajala mi je ta romansirana slika.

Nije mnogo pomogla ni blizina okeana, iako sam se zbog njega momentalno osetila kao da sam “došla kući”.

Celog života sam maštala da živim pored vode.

Pogled na Srbiju iz Vankuvera

Nakon tri godine života u Kanadi, pogled na Srbiju sa ove vremenske i geografske daljine daje potpuno isti osećaj kao da nigde nisam odlazila.

I dok sam živela tamo, znala sam šta je ono što nije dobro, što bi moralo da se menja.

I ništa se, nažalost, u međuvremenu nije promenilo.

Ovo možda najbolje opisuju reči moje prijateljice koja se nekoliko godina pre mene iselila u Evropu i koja mi je svoje posete Beogradu opisala kao uvek isti osećaj kada sleti na beogradski aerodrom, a to je večiti osećaj anksioznosti i predratnog stanja. Političara i medija koji dižu tenzije u društvu, i institucija koje ne rade svoj posao.

Iako se trenautno ne bavi svojim primarnim poslom Irina je pokrenula svoju emisiju “Život u Kanadi” na YouTube kanalu.

Kada sam pokrenula kanal moj prvi motiv je bio da jednostavno objavim višak materijala koji sam snimala za RTS i za koji nije bilo prostora u programu.

Bilo mi je žao da se te neke lepe priče ne čuju.

Ispostavilo se da su ljudi željni kvalitetnog sadržaja na YouTube-u jer su reakcije zaista fantastične.

Priče o životu u Kanadi gledaju ljudi iz celog sveta, oni koji planiraju da se isele, oni koji su to učinili pre mnogo godina, ali i oni koji ne planiraju nigde već samo žele da vide kako se ovde živi.

Vrlo sam srećna zbog toga, jer mene ispunjava da podelim sa svima ono kroz šta sam ja prošla, i možda nekome skratim i olakšam put u snalaženju u imigraciji.

Život u doba korone

Život u imigraciji je težak dok ne prođete kroz faze kulturološkog šoka 6
Foto: Instagram

Život je u Vankuveru stao 17. marta kada je objavljeno vandredno stanje i tek se sada polako vraća u normalu.

Dva meseca nije radilo ništa osim prodavnica hrane, neophodnih gradskih servisa i lekara.

Karantin nije postojao, ali jesu sve moguće mere zaštite i preporuke o fizičkoj distanci, koje ljudi i danas poštuju.

Ono što je ovde fascinantno jeste to da ljudi zaista veruju onome što struka preporučuje i vrlo poštuju to.

Ima i razloga, borbu protiv korona virusa, u Britanskoj Kolumbiji vodi ugledni stručnjak, doktorka Boni Henri, koja je zbog dobrih rezultata nedavno dobila i međunarodno priznanje.

Novo normalno, trenutno, podrazumeva da ima mnogo ljudi koji i dalje rade od kuće, da bioskopi i pozorišta još nisu otvoreni, u svim prodavnicama i uslužnim delatnostima radi se sa pregradama od pleksiglasa, a neki objekti poput gradskoj akvarijuma i muzeja rade po principu da posetu morate da rezervišete preko interneta i primaju samo određeni broj ljudi.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

20 reagovanja na “Život u imigraciji je težak dok ne prođete kroz faze kulturološkog šoka”

  1. Ovo je prilično realna priča, sa istinitim činjenicama, za razliku od onih priglupih zašećerenih pričica, koje smo čitali, a odnosile su se na neverovatnu sreću i uspehu koji su, za kratko vreme, postigle pretežno žene koje ja zovem „kaldrmuše“. Za ljude, koji su u Srbiji već stekli neki svoj lični, intelektualni i nacionalni integritet, svaki odlazak je bolan i težak do nezamislivih granica. Kidanje niti koje si stvarao tridesetak godina predstavlja bolan i tragičan čin. I to traje. Za one koji su na višem intelektualnom nivou, dugo, dugo. Za one, koji su otišli kao „tabula raza“ nema nikakvih problema. Oni su tamo, gde napune stomak, srećni i sve im je lepo. Jedino u čemu se ne bih složio sa ovom gospodjom je priča o „kulturološkom šoku“? Ne radi se o nikakvom kulturološkom šoku već o vremenu potrebnom da čovek zaboravi sve ono što je bio i da postane nešto drugo, često ono čega bi se nekad stideo. Kako to demagozi kažu šok traje dok se ne „integrišu“, što je druga reč za najgrublju asimilaciju.

      • Da li postoji bilo koja tema, da je vi g.Knezevicu ne obradite tako detaljno i uverljivo.Zahvaljujuci vama ,tek sada posle 42 radne godine provedenih u Americi shvatih ,da mi je pun radnicki stomak i dusa srecna.

        • Nisam znao da je sramota biti višestran? Nisam znao da nekoga može da iznervira činjenica to što me zanimaju više tema i, ako imam svoje mišljenje o temama iz raznih oblasti. Ovo što govorim, govorim iz sopstvenog iskustva i na osnovu kretanja medju našim imigrantima i radnicima u Kanadi. Video sam sve i svašta a najmanje onih koji su odsanjali američki san. Najmanje onih srećnih. Ova gospodja je iznela svoju priču koja odiše realnošću. Do sada sam čitao razne ispovesti, koje su bile, uglavnom, u duhu one narodne „Živ mi Todor da se čuje govor“. Duplo golo uz neodmereno hvalisanje i glorifikovanje država „u kojima se zna red“. Ako sam Vas iznervirao, jako mi je žao. Nije mi to biula namera.

    • Ne razumem zasto morate da komentarisete svaki clanak o odlasku ljudi u inostranstvo. Srbi su u inostranstvo odlazili vekovima unazad, svako ima svoju pricu, ja recimo imam svoju, bez zelje da je bilo kome pricam, jos manje da komentarisem druge.Zivite svoj zivot i ostavite se komentarisanja koja je prica bolja, „istinitija“.Ne razumem vas cilj komentarisanja, neko nezadovoljstvo se krije u podsvesti.
      Svako dobro.

      • Ne razumem ja Vas? A, zašto ne bih komentarisao ovu vrstu članaka? Ako je tako, zašto pojedinci iznose svoje priče o boravku i radu u inostranstvu, koje predstavljaju intimne doživljaje i iskustvo? Tačno je vekovima unazad se odlazilo na rad u inostranstvo, posebno u SAD ali, nikada se ovako slavodobitno nije pisalo o tim „srećnicima“, koji su, onda, sa tugom napuštali svoja sirotinjska ognjišta. Ja sam proveo velikoi deo svoga života radeći u raznim zrmljama i po raznim kontinentima. I živim svoj život, ne preporučujući drugima, poput Vas, kako treba da žive i šta da komentarišu. Daklem, gospodine Radojko, živite svoj život i ostavite na miru tudje podsvesti. Zabavite se malo svojom. Ako mogu da Vas posavetujem, zaobidjite komentare koji Vas potresaju. Čuvajte nerve. Možete da pokvarite ten.

  2. „Znam ljude koji ni posle dvadeset godina života u Kanadi sebe nisu prihvatili kao stanovnike ove zemlje.“
    Mozda zato sto su posle 20 godina shvatili ono sto ce Autorka shvatiti tek za 17?
    A to je, da su ono sto su tamo i svi ostali, ukljucujuci i Autorku, ono sto ce tamo biti do kraja zivota: I M I G R A N T I.
    Nisu ‘sebe prihvatili’ bas zato sto ih za takve niko tamo i ne prihvata, bez obzira na kvalitet glume, isfolirane mimikrije i ulozenog truda!

      • Najbolji komentar. Svako treba da izvaže između dobitka i gubitka, pa da donese za njega pravu odluku. I mi koji smo zbog rata došli u Srbiju za neke ćemo uvek biti „dođoši“, što tamo neki kažu „građani drugog reda“.

    • Apsolutno tačno. Samo što je teško priznati i prihvatiti da ste tamo, ukoliko se ne radi o nekim vrhunskim stručnjacima od koji zemlja domaćin može da ima koristi, gradjanin drugog reda sa perspektivom da iz tog statusa pobegnu na jedini mogući način odnosno, tako što će nestati. Zato će odmah svi uzeti „lepa“ američka imena i svoju decu na isti način „ukrasiti i integrisati“. Odmah će „zaboraviti“ svoj jezik jer smatraju da ih on razotkriva i kvari sreću. O ostalome da i ne govorimo.

    • Sve je stvar individualne odluke. Hocete da se integrisete? Sasvim moguce. Hocete zauvek da budete imigrant? Isto je sasvim moguce. Stvar je odluke i zelje nekoga da bude deo okruzenja u kom zivi ili da smatra sebe stranim elementom i zauvek bude po strani. Isto tako je i sa ocuvanjem svog nacionalnog identiteta, ocuvanja jezika i obicaja. Jedno je sigurno, ako zelis da budes integrisan treba da se trudis vise od onih koji su tu decenijama, posto je Kanada mlada drzava i svi su ili imigranti ili poreklom iz imigrantskih porodica.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.