Minimalac od 300 evra i druge bajke

Uzaludan posao, nema sumnje, jer predsednik dobro zna šta govori i zašto govori. Uzaludan i zato što oni kojima to govori ovaj tekst ne čitaju. Uzaludan, ali ipak neophodan, da ostane zabeleženo kako jeste, a ne kako nam govore da treba da verujemo da jeste.

Dakle, minimalac.

Prošle nedelje predsednik je obećao da će od naredne godine najniža plata u Srbiji biti 35.000 dinara.

„Što bi značilo prvi put u istoriji Srbije da onaj ko ima minimalac nema platu ispod 300 evra… Pre nego što sam postao predsednik Vlade, 15.500 je bio minimalac“, rekao je predsednik, pa dodao:

„Sindikalci su rekli da ne može da se živi sa 300 evra. A može sa 159? To je gotovo 100 odsto više u odnosu na pre devet godina“, rekao je Vučić.

„To je drastično pomeranje standarda… Ti ljudi, koji su počeli sa 15.500 pre sedam, osam godina da danas dođu do 35.000 to je ogromno povećanje, to je 130 odsto“, rekao je Vučić.

To, međutim, nije 130 odsto.

I nije za „sedam, osam“, nego za 11 godina. Ali ko još broji.

Prva netačna tvrdnja (to jest sad već druga) je visina minimalca pre nego što je Aleksandar Vučić postao premijer. On je na čelo vlade došao aprila 2014. kada je najniža plata bila 20.240 dinara, a ne 15.500 kako kaže. Minimalac je poslednji put bio toliko nizak još davnog februara 2011. godine.

Sledeća netačna tvrdnja je da se radi o drastičnom povećanju standarda kod ljudi koji su navodno pre devet godina primali 159 evra, a sada će primati 300: „skoro 100 odsto više“. Ovo je potpuno izmišljeno.

Predsednik je, naime, da bi našao minimalac od 159 evra morao da ode do februara 2012. godine, kada je najniža plata bila 17.136 dinara. Ono što je zaboravio da kaže je da je već u martu minimalac bio 162 evra, u aprilu 173, a u maju, kada je SNS dobila izbore, 186 evra. Dakle, pre devet godina minimalac nije bio 159 evra – toliko je bio u jednom jedinom mesecu, onom sa najmanjim brojem radnih dana i pre povećanja minimalne plate koje je usledilo samo dva meseca kasnije.

Mnogo ozbiljnije od ove obmane je tvrdnja o „drastičnom povećanju standarda“, od skoro 100 odsto (sa 159 evra u februaru 2012. na budućih 300 evra) i to ne zato što minimalac neće biti 300 evra ni u februaru 2022, već zato što je predsednik zaboravio da uračuna jedan sitan detalj – inflaciju.

Od početka 2012. pa do kraja ove godine ukupna inflacija će biti oko 35 procenata. To znači da bi čovek koji je u februaru 2012. zarađivao minimalac od 17.136 dinara, u februaru 2022. morao da zarađuje više od 22.000 dinara samo da bi zadržao onaj isti standard koji je imao pre deset godina.

Tek onaj deo plate koji prevazilazi ovaj iznos predstavlja bilo kakvo poboljšanje njegovih životnih uslova.

Predsednik nije rekao u kom mesecu će minimalac dostići 35.000 dinara (jer to zavisi od broja radnih dana u mesecu), ali je sigurno da nije mislio na februar. Ono što možemo da uradimo je da vidimo koliki je taj rast standarda bio do sada. Recimo, u februaru ove godine minimalac je bio 29.428 dinara, a za čisto održanje onog standarda koji je nudio minimalac iz februara 2012. bilo je potrebno 21.280 dinara. To znači da realni rast standarda za ovih devet godina iznosi ukupno 38 odsto.

Međutim, februar je, kao što smo videli, predsednik izabrao s namerom, kao izuzetni slučaj koji je valjalo prikazati kao redovnu pojavu.

Ako na primer, uzmemo da će minimalna plata biti 35.000 dinara u aprilu 2022. i tu platu uporedimo sa minimalcem od 19.320 dinara iz aprila 2012. (što kad se uveća za inflaciju sada odgovara plati od 26.000 dinara), dobijamo da će realni rast minimalne plate biti samo 34 odsto. „Drastično povećanje“, što bi rekao predsednik.

Za deset godina 34 odsto. Zvuči drugačije od „skoro 100 odsto“, ili „130 odsto“ i sve druge brojke o kojima smo slušali ovih dana.

Tu je odgovor na pitanje svih ljudi koji primaju minimalac – kako ja to ne živim duplo bolje nego pre deset godina kad mi je plata toliko porasla koliko kaže predsednik. Eto otud. Ljudi na minimalcu žive za trećinu bolje. Da li je to malo ili mnogo, oni sami najbolje znaju.