Brejvikov trosobni apartman

Zapravo, u trosobnom stanu – ćeliji, u kojoj će biti i radni prostor sa televizorom i laptopom za uzdizanje duha, a i mini-teretana za uzdizanje tela, uz IKEA svedenu nameštenost unaokolo.

Ova vest je neprijatno iznenadila mnoge u Srbiji i širom sveta, delom i zato što su trosobni stan, laptop i privatna teretana za mnoge Brejvikove vršnjake nedostižni luksuz, te ova kazna deluje kao nagrada. Interesantno, ali Norvežani su mahom zadovoljni presudom, i ne problematizuju previše uslove njegovog budućeg života. Kako to?

U umovima neopterećenim razumom, objašnjenje se bazira na stereotipu. Nenormalni i pretolerantni Skandinavci, ne znaju šta će sa parama i drže se tih ljudskih prava kao pijan Kosova, pa tetoše zlikovca poput kućnog ljubimca. I onda obično ide samozadovoljna mačoidna fraza o „kratkom postupku“ kao našoj preferenciji metoda. Međutim, istina je složenija od toga, a hotelske zvezdice koje bi se mogle pripisati Brejvikovoj ćeliji nisu izraz nekakve skandikavske naivnosti ili mlakonjstva – naprotiv. Uslovi zatvorovanja u Norveškoj su namerno i ciljano takvi, jer iza IKEA nameštaja, benča i mekanog dušeka postoji neka ozbiljna priča i ime joj je – restorativna pravda. Dok u našim umovima, a verovatno i u našim reciprocitetom opterećenim genima, vlada logika retributivne pravde.

Pojednostavljeno, logika retributivne pravde glasi: primereno kazniti nekoga ko je naudio drugima. Ubio si nekog, druže? Mi, društvo, ubićemo tebe. Ili, kao vrhunac naše društvene popustljivosti, zatvoriti te u neki kazamat i baciti ključ, samo da se posle ne bi ispostavilo da smo zabrljali i ubili pogrešnog. Poenta je u tome da kazna odgovara zločinu te po ovoj logici, 21 godina (što je manje od 100 dana po ubijenoj osobi) u trosobno-luksuznoj ćeliji deluje veoma nepravedno. Međutim, logika restorativne pravde funkcioniše sasvim drugačije.

Ona počiva na ideji pomirenja, prihvatanja odgovornosti, rehabilitacije, izlečenja i dijaloga – među žrtvama, zločincem i u celoj zajednici pogođenoj nekim krivičnim delom. Mediji su požurili da objave boju nameštaja u njegovoj budućoj ćeliji, ali nisu posvetili pažnju ostalim aspektima celog restorativnog procesa. Na primer, na suđenju su žrtve predstavljene individualno, i bilo je reči o 77 individualnih autopsija, ali i 77 individualnih životnih priča sa kojima je Brejvik suočen. Suprotno tome, retributivna pravda na suđenju samo dokazuje krivicu putem dokaza, i tada joj je dovoljan i video-snimak sigurnosnih kamera. Međutim, model restorativne pravde daje priliku žrtvama – i optuženom – da se sudare sa stvarnošću, radi budućnosti svih. I danima su preživeli i članovi porodice preminulih na suđenju razgovarali, plakali zajedno, suočavali se, krivili se i opraštali. Na ovaj način, kriminalom i zločinom napuknuta društvena građevina dobija svoj novi i sveži malter.

Za restorativni model, kriminalci nisu zločinci koje treba kazniti, već članovi zajednice koje treba popraviti. I upravo je u tome suština prividno kratke kazne i luksuznog apartmana. Pretpostavka je da će dobri uslovi života, razni hobiji i fiskultura pomoći u toj popravci pojedinca i njegovom pomirenju sa žrtvama i sobom, te bezbednom povratku u društvo. Dođavola, sigurno su veće šanse za to nego u memljivoj nehigijenskoj ćeliji, uz konstantni nadzor i sporadična prebijanja, zar ne?

Dakle, Skandinavci i restorativna pravda neguju i tetoše svoje zatvorenike jer su pametniji od nas retributivaca. Ova „neprimerena“ pažnja zapravo je u najboljem interesu zajednice, pošto dotični jednom treba da izađe na slobodu. I tako je, možda to neće biti slučaj sa Brejvikom. Na suđenju, on je salutirao i glupirao se do samog kraja, i iako je i plakao, najčešće je uspešno održavao fasadu neofašističkog glupana-idealiste.

Ali, princip funkcioniše i sistemi restorativne pravde dokazano smanjuju stope kriminala i recidivizma, a samim tim i troškove zatvaranja kriminalaca. Konačno, retribucija i odmazda bili su upravo na Brejvikovom iskrivljenom umu tog nesrećnog jula 2011. godine. On je bio taj koji je drugim ljudima presudio „kratkim postupkom“ za njihova multikulturna i marksistička „zlodela“. Napredni sistem koji je pokušao da sruši „odužio“ mu se svojim zdravljem i vitalnošću. To je najpravednija kazna od svih.