A onda se dogodio internet. I, po pretraživanju „Đure Kišjuhasa“ na Guglu, u jednom trenutku pre par godina se uz njegovo ime i prezime nedvosmisleno pojavio zloglasni toponim – Jasenovac. S druge strane, na zvaničnom i nedovršenom onlajn poimeničnom popisu žrtava Spomen-područja Jasenovac (još uvek?) ne stoji njegovo ime. Ali sve je to manje važno. Đurina supruga Ana nije dočekala ni internet, ni njega. A svakog dana, do kraja svog života, čekala je da se njen Đura pojavi na kraju ulice i dođe kući. Pretraživanje i prebrojavanje žrtava, a posebno njihovih krvnih zrnaca, jeste i omiljeni sport balkanske nacionalističke politike. Koji se ne odvija po istorijskim arhivama ili na Guglu, već na terenu zvaničnih politika, govora, komemoracija, i ostalih državnih narativa. Jer, čak sedamdeset i kusur godina nakon oslobađanja Jasenovca žrtve se prenapumpavaju s jedne, a umanjuju i relativizuju s druge strane. Tzv. srpska strana će tako propagandno ponavljati da je u logoru umrlo preko 500.000 Srba, sa neukusnim i podlim preterivanjima koji se penju i do milion stradalih. Hrvatska strana će jednako podlo procenjivati (srpske) žrtve na oko 30.000 ili manje, a ceo logor opisivati kao izmišljotinu ili kao mesto u kojem se, eto, puno radilo pod malo težim uslovima. Ali bio je rat, pa je generalno teško. Ili, kao u najnovijem odurnom revizionističkom dokumentarnom filmu, da su zapravo komunisti ti koje valja okriviti za Jasenovac. Dok se najpouzdaniji podaci verovatno kreću oko tragične brojke od oko 100.000, sa 50-60 hiljada srpskih žrtava u samom logoru. A ukoliko je ovo nekome malo, treba da se zapita nad sopstvenom sociopatijom. Uzgred, osnovni naučni propust (osim nakaradnih statističkih natezanja) kod onih koji uvećavaju broj jasenovačkih žrtava je u pretpostavci da je većina srpskih žrtava u Nezavisnoj državi Hrvatskoj stradala u samom Jasenovcu, što nije slučaj. Iako se svojski trudila, kvislinška NDH naprosto nije bila birokratski organizovana kao nacistička Nemačka sa preciznim voznim redom do ovog sopstvenog Aušvica, Treblinke ili Majdaneka. Drugim rečima, u okvirima NDH jeste stradalo preko 320.000 etničkih Srba, ali u strašnoj gomili sistematskih, iako teritorijalno raspršenih, etničkih zločina i rasnih pogroma. Jednostavno, više od četiri petine Srba pobijenih u NDH nikada nisu prošli kroz užasne kapije Jasenovca. Što ne znači da je Jasenovac bio neefikasan ili irelevantan, naprotiv. I kao zastrašujuća fabrika smrti i kao simbol, u pitanju je mesto nezamislivog stradanja i planskog užasa. Međutim, osnovni problem nije samo u rasparenim brojkama koje se raznorodno tumače. U toj novoj krvavoj ili nekrofilnoj orgiji namerno se propušta jedna veoma važna stvar. A ona glasi: dve vodeće konkurentske strane u ovom prebrojavanju nisu „Srbi“ i „Hrvati“. Jer i srpska i hrvatska nacionalistička strana, koje su u samo prividnom razdoru pred onim šta je Jasenovac bio i šta jeste – zapravo se nalaze na istoj strani. Na tribalističkoj, revizionističkoj i uskogrudoj strani kojoj su važni samo etnicitet, nacija i vera, kao i žrtve sopstvenog naroda i zločinstva onog drugog. Hrani ih ili prihranjuje jedno te isto mentalno đubre plemenske logike. I zbog toga nema ili ne sme da bude „srpske“ i „hrvatske“ strane rata, niti nacionalne verzije genocida, Holokausta i etničkih zločina. Zapravo, nacionalne verzije istorije, rase, populacije, krvi i tla su one koje su do istog tog Jasenovca svojevremeno i dovele. A zanimljiva je mera u kojoj nacionalističke politike iz Zagreba i Beograda, u sopstvenom ideološkom slepilu i skaradnom bunilu, ne uviđaju svoju idejnu sličnost i istovrsnost. Naime, u istorijskom, društvenom i političkom smislu, na jednoj strani postoje samo nacisti, fašisti, ustaše, četnici, balije, nedićevci, domobrani, hortijevci, ljotićevci i ostali. Dok se na drugoj strani nalazi narodnooslobodilački pokret, odnosno Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije ili jugoslovenski partizani. I to je to. Ovo su dve suprotstavljene strane i to su dva relevantna sukobljena pogleda. Strukturno i realno, u Drugom svetskom ratu postoje samo fašisti i antifašisti. Ne Srbi i Hrvati, već oni koji su za fašizam bili i oni koji su se protiv njega borili. Jer i jedan i drugi pokret bio je faktički anacionalan, kleo se u nacionalizam ili u internacionalizam svejedno. I sad, iako je to jasno za jugoslovenske partizane, važno je razumeti da isto važi i za okupatore i njihove (in)direktne pomagače. Nisu oni prvenstveno bili Nemci, Italijani, Hrvati, Srbi, Slovenci, Mađari, Bošnjaci i drugi, čak i ako su to bili i u ime svoje nacije delovali. Već su prvo i pre svega bili goli fašisti i/ili nagi sledbenici fašističke ideologije i prakse. I sami su to dobro znali, zbog čega su zdušno i jedni drugima pomagali, komunicirali i sarađivali, a zatim zajedno i bežali pred – antifašistima. Da, tačno, ustaše su ubijale mnoge ljude zato što su Srbi, četnici mnoge ljude zato što su Bošnjaci, a gotovo svi oni mnoge ljude zato što su Jevreji i Romi. I vrlo su visoko vrednovali svoj etnicitet. Ali su ipak sa nepodnošljivom lakoćom i bez trunke savesti ubijali pripadnike sopstvenog naroda koji su bili komunisti i partizani, odnosno antifašisti. Fašizam-antifašizam je ona temeljna grebasta osovina Drugog svetskog rata, odnosno sukoba sa čijim se zločinima neuko suočavamo po godišnjicama i komemoracijama. Percepcija NDH i Jasenovca od strane ove vlasti i njene centralne figure Aleksandra Vučića prema kojoj su ovu odurnu državu i njen logor stvorili „Hrvati za Hrvatsku“ jeste grubo nacionalistička i opasna. Ne, Jasenovac nisu stvorili „Hrvati“, već su ga stvorili fašisti. Ta razlika je ključna, jer pred tom osnovnom činjenicom je posve sekundarno koje su prezime oni nosili, kom bogu su se molili, i kakva krvna zrnca u krvotoku pumpali. Dok je proglašavanje čitave nacije kao fašističke ili genocidne jednako besmisleno i nacionalističko kada se za istu proglašava ona srpska ili bilo koja druga. A što ovde naročito pecka ili boli. Etnički Hrvat, Josip Broz Tito, predvodio je najveći i najuspešniji antifašistički pokret u Evropi. Do kraja 1944. godine u hrvatskim partizanskim redovima borilo se oko 150.000 boraca. A valjalo bi podsetiti i na Ivu Lolu Ribara, Ivana Ribara, Vladimira Nazora i Ivana Gorana Kovačića. Ili bar na Marijana Badela i Josipa Kraša, kad sipamo vinjak ili gutamo bajadere. Dok se prebrojavanjem žrtava jedino po etničkom ključu svrstavamo na stranu onih koji su Jasenovac otvorili, a ne onih koji su ga oslobodili. Srpsko prećutkivanje hrvatskih boraca ili poricanje doprinosa borbe hrvatskog naroda protiv fašizma zapravo je identično kvarnoj logici aktuelnih nacionalističkih hrvatskih političara. Tih samozvanih boraca protiv „dva totalitarizma“, fašističkog i komunističkog, sa jasnim sklonostima prema ovom prvom. Ono što i u Beogradu i u Zagrebu upadljivo nedostaje u proceni zločina NDH upravo je – antifašizam. Koji je po definiciji anacionalan, slobodarski i pravdoljubiv, a kao takav subverzivan i po aktuelne, a ne samo kvislinške režime. Dakle, režime sa obe strane, koji se ovakvim ponašanjem svrstavaju na jednu istu. Svi imamo svoj Jasenovac. I tražimo i pretražujemo svoje žrtve. A iza brojki sa kojima se besramno manipuliše stoje neki nezamislivi užasi i preteške ljudske i porodične sudbine. Među kojima je i ona porodice Vučić i porodice Kišjuhas. Ali baš zato ne smemo da pristanemo na narative o etničkim zločinima koji imaju za cilj da iznova podgreju etničku mržnju. Istinski zajednički i miroljubivi pogled na tragediju Holokausta i Drugog svetskog rata može biti jedino antifašistički ili partizanski. A samim tim i internacionalni i nadnacionalni. I zato večna slava i hvala jedino partizanima i žrtvama fašizma, ma koje nacije bili. Uostalom, pradeda ovog kolumniste nije završio u Jasenovcu zato što je bio etnički Rusin. Već zato što je bio antifašista. Zato što je želeo da svojoj deci, unucima i praunucima (koji, evo, nešto škrabaju za novine) ostavi bolji, slobodniji i pravedniji svet. Jer, kako je u pismu iz zatvora pisao svojoj supruzi Ani, a koje je porodica sačuvala: „Svako bi želeo da mu bude bolje, ali da to neko drugi za njega uradi.“ Ni u jednom trenutku se nije pokajao zbog svoje žrtve, a znao je da „neće biti skoro kući“ i da „odlazi u daleki kraj“. U Spomenici za večnu uspomenu i slavu palih boraca (broj Spomenice 29813) koju je dobila porodica Đure Kišjuhasa piše i da je on, „odazivajući se pozivu Komunističke partije Jugoslavije u borbi protiv fašističkih okupatora i njihovih domaćih najamnika“, „položio svoj život za slobodu i nezavisnost, za bratstvo i jedinstvo naroda Jugoslavije, za vlast radnog naroda“. A samo sedamdeset godina kasnije, koliko je te slobode i nezavisnosti, koliko vlasti radnog naroda, a posebno koliko je bratstva i jedinstva među narodima Jugoslavije danas preostalo? Nimalo ili tanko. Za šta su ti hrabri ljudi dali svoj život? Transformacija fašista u „Hrvate“, a antifašista u „Srbe“ (ili obrnuto) nije put bratstva i jedinstva za koji su prerano umrli mnogi, uključujući tu i mog pradedu u Jasenovcu. Koji nije bio ni Srbin ni Hrvat, već samo, eto, borac za slobodu. I zato maliciozno prebrojavanje etničkih žrtava nije prikladan način da se obeleži stradanje nevinih ljudi u Drugom svetskom ratu. Već je to samo dosledni, trajni i nepokolebljivi antifašizam svih naroda i narodnosti Jugoslavije.