Razboriti građani odavno podozrevaju da je gotovo sve iz prethodnog pasusa istinito – iz čega sledi zaključak po kojem su stihovi Branimira Štulića (o punjenoj ptici koja traži karizmu u sebi), više nego edukativni. Najpre, ti stihovi tragaju za izvesnim odgovorima. Na primer, da li će „punjena ptica“ pronaći harizmu u sebi i da li će ta harizma, ukoliko je pomenuta „ptica“ ikada pronađe, postati nešto više od krhkog sapuničastog mehura? Naime, „punjena ptica“ nikada neće postati ništa drugo do (eventualno) još jedna „punjena ptica“ – savršen klon, pomalo neobičan privid iliti „slika bez stvarnosti“ koja nam je podmetnuta.

O takvoj jednom prividu Dekart govori kao o podvali zluradog demona koji nas kolektivno zamajava poturajući nam fantazme slične tlapnjama iz sna. A to se obično dešava (to ne kaže Dekart već Štulić), kada očajanje zahvati ljude, odnosno kada očajanje neumitno pređe u kajanje. I ne samo očajanje (podvukao B. J.) – već i kolektivni osećaj manje vrednosti koji slobodnog građanina gura u ambis neurotične poniznosti.

Neurotična ličnost našeg doba, kako to u istoimenoj studiji naglašava Karen Hornaj, preplavljena osećajima inferiornosti i beznačajnosti. LJudi pritom pokušavaju da isplivaju iz tog mračnog okeana anksioznosti, gustog i lepljivog kao mazut, i u toj se nameri služe različitim pomagalima. Većina pribegava pokornosti kao sredstvu odbrane od povređivanja koje pogoduje frustraciji. Iz identičnog razloga manjina pribegava moći (što nam govori da neuroza podjednako prožima i narod i vlast). Uostalom, zar predstavnička demokratija nije skup organizovanih manjina (političke partije) koje vladaju nad neorganizovanom većinom (građani uzeti pojedinačno)?

Gospođa Hornaj takođe zapaža da neurotičar stalno odmerava sebe prema drugima – čak i u situacijama kada to nije potrebno i neophodno. On ne teži samo tome da postigne veći uspeh od drugih, već i da u tom uspehu bude jedinstven i izuzetan. „Niko osim mene ne može i neće biti uspešan, sposoban, energičan, preduzimljiv, obziran, radišan, tačan, precizan, human, taktičan, predusretljiv, patriota“… Pritom je važno istaći kako neurotična ličnost našeg doba hoda putem ekscesivne želje da bude voljena od svakoga, odnosno putem agresivnog stremljenja za dominacijom po principu „niko kao ja“. Kamoli institucija! (U tom smislu čini se da legendarna rok-ska minijatura „Niko kao ja“ sadrži dublja značenja od onih jednostavnih novotalasnih iščitavanja Šarla akrobate?)

A upravo je o „Akrobati“, posebnom tipu političara koji se od običnih političkih radnika razlikuje po tome što ne želi isključivo vlast već slavu – pisao Milan Kundera u romanu „Usporavanje“.

„Akrobata“ želi da zauzme scenu kako bi na njoj briljirao svojim Ja. No, da bi uopšte zauzeo scenu, „Akrobata“ prethodno sa nje mora da otera sve ostale. To, međutim, zahteva naročitu borbenu tehniku koju Kundera definiše kao „moralni džudo“. Drugim rečima, „Akrobata“ baca rukavicu celom svetu – ko je u stanju da se pokaže moralniji, hrabriji, pošteniji, iskreniji, spremniji na žrtvu, istinoljubiviji…, od njega. (Naročito je to interesantno/degutantno u vremenu kada mediji tumače stvarnost i proizvode saglasnost). „Akrobata“ će, veli Kundera, odbaciti sva tajna pregovaranja žigošući ih kao lažljiva, nepoštena, licemerna, prljava…, a zatim će javno iznositi svoje predloge – pozivajući poimence ostale da ga slede. A ko bude osećao odvratnost prema „Akrobati“ želeći da ga ocrni, sudariće se sa nepremostivom preprekom – sa njegovim „poštenjem“. Naime, izlažući se neprestano publici, „Akrobata“ osuđuje sebe na besprekornost koja je u stvari suština bivstvovanja egzibicioniste u javnom životu.

Nego, zar oni koji podležu uticajima egzibicioniste nisu i sami egzibicionisti lišeni osećaja za stvarnost? Pritom i prilično zaslepljeni harizmom „punjene ptice“, te stoga nepovratno uvijeni u parole koje strašno i poznato zvuče.