Konda (je) Albanac 1Foto: Predrag Mitić

Nedavno mi je skrenuta pažnja na znakoviti paradoks – pre desetak godina na ovu kratacku ulicu stavljene su ploče koje bi trebalo da objasne ko je on, ali se tek iz toga ne razaznaje nešto veoma važno.

Sadržaj je prezentiran ćirilicom i glasi: „KONDA BIMBAŠA (oko 1775 – 1813. Tronoša), hrišćanin u turskoj vojsci u vreme ustaničke opsade Beograda 1806. godine.

U odsudnom trenutku prešao na srpsku stranu i sa družinom ustanicima otvorio Sava kapiju.“

Kako sam o Kondi saznao više, tj. ono što na njoj ne piše?

Kao urednik Danasa sasluživao sam krajem lanske godine u jednom nadasve zanimljivom projektu Evropskog pokreta u Srbiji. Štampana je i uz naše novine 28. dekemvrija podeljena (25.000 primeraka) naučno-publicističko-novinarska brošura grupe respektabilnih autora iz Srbije i sa Kosova „Kada su se voleli Srbi i Albanci“.

Istovetna je pre dve nedelje dvojezično izašla i u Prištini i na isti način deljena čitalaštvu uz tamošnju Kohu.

Dosta podataka, posebno iz dublje istorije o jakim rodbinskim i političkim vezama Srba i Albanaca, zapravo njihovog plemstva i srednjevekovnih dinastija bilo mi je znano iako ih „školske istorije“ zaobilaze.

Npr. i onaj da Skenderbegova porodica zaveštava jedno manastirsko dobro na Hilandaru srpskoj visokoj vlasteli. Ali o Kondi – ništa.

Otkrio mi ga je Aleksandar Pavlović, kourednik brošure – drugi je Agron Bajrami – i autor teksta „Konda Albanac – oslobodilac Beograda“.

Ovaj naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju BU u tekstu zaključuje: Svrha sintagme hrišćanin u turskoj vojsci… nije u tome da nešto otkrije ili informiše, nego da sakrije i prećuti Kondinu nacionalnost (bolje rečeno narodnost ili etničko poreklo).

Petrit Imami, u kapitalnoj trotomnoj knjizi Srbi i Albanci kroz vekove, o Kondi Bimbaši kaže da je bio zapovednik „čete ‘Epirota’, pravoslavni Albanac iz Epira“.

Čak i nacionalno orijentisan istoričar kakav je Vladimir Stojančević, koji u svojoj knjizi (u izdanju SANU-a 1994. godine) Albance naziva Arbanasima, kaže: „ŠoĆd bećara među srpskim ustanicima bio je i Konda-barjaktar, pravoslavni Arbanas sa granice Toskerije i Epira“, i dodaje da je sa Kondom prebeglo Srbima „više njegovih zemljaka“.

Zanimljivo je i da je tim „zemljacima“ u otvaranju kapije grada pomogao znameniti Uzun Mirko, kao i da je Konda poginuo u bici na Loznici i zato sahranjen u manastiru Tronoša.

Ploča, pak koja krije i prećutkuje umesto da informiše kazuje da je dugo već i često “ dobar Albanac, prećutan Albanac“.

A to je navada još od vremena kada su neuki narodni pevači „izmišljali istoriju“, što nije strašno, ali je strašno što je ona podgrevana političkim razlozima prerastala u mitove, koji se potom uzmaju za zvanične činjenice.

I o tome ima primer u Pavlovićevom tekstu.

U prvom zvaničnom istorijskom udžbeniku u Srbiji u dva izdanja 1882. i 1886. opisuje se Kondin podvig, uz razliku što se njegovo nacionalno poreklo menja samo u nazivu u skladu sa političkom modom pa je prvu put Arnautin, a drugi put Arbanas. Ali, već u potonjim udžbenicima nema ni tog ustaničkog podviga, ni Konde…

Do danas.