Sedi, a radi

Dakle, i – lenji Crnogorci su lenji, a vredni nisu lenji.

Ipak, neodoljivo sam se za ovaj tekst setio vica u kome su pitali (stereotip lenjosti) Crnogorca šta mu je najveća želja. A on veli „najvolio bi da sam zmija“. Što zmija? Pa, eto, leži, a ide.

Slušam oko Prvog maja prigodno, poznatu sindikalnu predsednicu koja me vrati na gornji vic. Kaže, sindikati, a brojni su, međusobno loše sarađuju, a kad je novinar priupita šta je rešenje, ona veli da je neophodno da uporno tražimo rešenje. I „da sednemo“ da to rešimo.

Još izričitiji je bio onomad moj imenjak što je izabran za predsednika srpskog Olimpijskog komiteta. On reče da od sad pa natamo „moramo da sednemo da vrlo vredno radimo“. Samo što ne reče „da sednemo brže, jače, bolje“! A i ta bi konstrukcija bila zamisliva za zapažanje koje me ovim povodom „čačka“ da vam ga prenesem.

Jasno mi je šta ljudi misle kad nešto treba da rade, a oni kažu da će naporno – da sednu. Sedeti i raditi odavno nije kontradikcija, naprosto sve je više važnih i vrednih poslova koji se obavljaju – sedeći. Nadalje, rad je za mnoge i sastanak, diskusija, rukovođenje na „sedećki“. (Pisao sam nekad i o ovim mlađim kolegama, veštim na kucanju i kompjuterima koji su radili bezmalo ležeći u stolicama, kad pogledaš s leđa, misliš prazna stolica.)

Ali, kad rukovodioci društvenih, političkih, a eto i sindikalnih i sportskih organizacija obećaju da će da se ubiju od posla sedeći, to nekako uvek zazvuči kao ono vajno poznato rešenje – kad ne znamo šta ćemo, formiramo komisiju.

Tako i ovo – naporan rad tipa „da sednemo“ nekako asocira da će tu biti mnogo trtomuđenja i palamuđenja. Prirodnije bi bilo, recimo, da se kaže „krenućemo u ozbiljnu akciju“ kao u eseferjotsko doba. Ali, i to se em ofucalo (SFRJ – Sedam Filozofira Radi Jedan), em bi se sad evropejski reklo „da ispoljimo posebnu posvećenost“ toj agendi. (Jebo ih skedžual!)

Obrni-okreni naglašavanje važnosti posla važnošću sedenja da ga obavimo, ipak liči na neku zabunu i – prevaru. A, kakvu, najbolje je da objasnimo (i završimo) jednom anegdotom.

Zovu tako ponekad prijatelji telefonom jednog mog šefa u redakciji i valjda ga pitaju kako je, šta radi, kako mu je na poslu. „Ma pusti, gužva, puca mi glava, po ceo dan samo rukovodim i odlučujem“, kaže on ozbiljno, nimalo se ne šaleći.

A mi što ga slušamo i koji znamo šta i koliko radi, znamo i da to nije nimalo ozbiljno, ni dobra šala.

Eto, dobih malo vremena, sedoh i napisah ovo.