Nisam imao nameru da se u sve to uključujem, želeo sam da gledam svoja posla do kraja života, koji kad se ne petljaš u politiku uglavnom bude duži. Ali kad su one mračne noći tačno pre deset godina „kompletni idioti“ rušili u Savamali, znao sam da je to bila noć umiranja pravne države i da dobro biti neće.
Kao čovek koji živi od advokature ceo život znao sam da to nije par udžerica, već kriminal. Uveren sam da nam je tada između redova poručeno mnogo toga. Morala je biti poslata poruka svima nama: „mi smo vlast i radićemo šta god hoćemo“. Izjave predsednika da bi u sred dana seo u bager i rušio, samo su politička propaganda upućena njegovim biračima. Mogu da zamislim neku baku u okolini Prokuplja, koja od penzije kad kupi lekove i plati račune, nema za hranu, kako brišući suze radosnice krajem svoje marame, drhtavim glasom kaže: tako je sunce moje, samo nam ti gradi Srbiju“. Šta zna baka šta je pravosnažna i izvršna odluka, ona na mestu udžerica vidi moderan neboder. Ne zna baka ni čije je zemljište i da li je ono plaćeno ili poklonjeno investitoru koji sad u tom neboderu prodaje kvadrat između pet i deset hiljada evra, od čega baka nema ništa.
A kad ubiješ pravnu državu, onda kreće i lov na ljude. Borko Stefanović udaren je štanglom u glavu u Kruševcu i prema rečima svedoka sa kojim sam imao prilike da razgovaram, samo je ludom srećom izbegnut fatalan ishod. Tada sam rešio da se priključim protestima „stop krvavim košuljama“. Nisam poznavao Borka, niti sam razmišljao o njegovim političkim stavovima. Za mene je i tada i sada nedopustivo da bilo ko u ovoj zemlji može biti povređen ili ubijen zbog svojih političkih stavova.
Na protestima je nekad bilo više desetina hiljada, nekad nekoliko hiljada, a često samo nekoliko stotina ljudi. I tih nekoliko stotina ljudi jesu pioniri otpora Vučićevom režimu jer do tada nije bilo okupljanja.
Neki od tih ljudi, danas više nisu opozicija. Prešli su na stranu vlasti iz ličnih interesa. Neki su popularna tv lica „Informera“. Neki nažalost više nisu živi.
Ne želim da kritikujem ovu grupaciju ljudi i njihove lidere, ne zato što sam i sam bio među njima, te mnoge od njih smatram i danas svojim saborcima i u globalu istomišljenicima, već zato što je činjenica da je svih ovih osam godina jako teško u Srbiji iskazivati stavove koji su protiv aktuelnog režima. Pouzdano znam da smo svi snimani i praćeni od strane ko zna koga, dobijali smo razne prijave, išli na saslušanja. O gubitku posla i ugrožavanju ličnih interesa da ne govorim.
Bez obzira na sav trud, ova grupacija nije uspela da ugrozi Vučića. Neki lideri govorili su možda u zanosu ili smišljeno, da će on pasti do nekog davnog Vaskrsa. Ali prošlo je mnogo Vaskrsa, a opozicija nije uzela vlast a lider koji je to rekao više nije opozicionar.
I kad se na poslednjim parlamentarnim izborima napravio za te uslove solidan rezultat, umesto da svi kao jedan pokažu odgovornost i ozbiljnost, brzo su se razišli. Menjali su se poslanički klubovi, nastajali novi, poslanici su „preletali“, a narod je ostao zbunjen.
Uz sve to, ako se Vučićev legalitet do pre 18 meseci nije mogao osporiti u mnogim sredinama u unutrašnjosti Srbije, neshvatljivo je da su bojkotom lokalnih izbora mnoge opštine i građani u velikim gradovima u Srbiji prepušteni vlasti, koja već osam godina bez ikakvog legitimiteta vlada recimo centralnim beogradskim opštinama.
Mnogo je objektivnih, ali i subjektivnih razloga zbog kojih opozicija danas ne može ugroziti Vučića. Glasovi građana koji su protiv vlasti u ogromnom procentu su na strani studentske liste. Mnogo puta je napisano da su studenti probudili Srbiju i nema potrebe da to ovde obrazlažem.
Opozicija sama, koliko god ujedinjena oko proevropske ideje koju i sam apsolutno podržavam, ne može da pobedi. Ali može studentska lista, sva istraživanja, kao i rezultati sa lokalnih izbora u više sredina to jasno govore.
Srbija je u velikim problemima. A najveći problem je vreme koje je neobnovljiv resurs. Ono prolazi. Ovog puta nije dovoljno da antirežimska lista ostvari dobar rezultat, kako bi to bio osnov za neku pobedu koja će doći kasnije. To kasnije je odavno prošlo.
I zbog toga svaki odgovoran opozicioni političar mora poslušati ono što kažu lideri studentskog protesta, ostavljajući eventualne ideološke razlike po strani, tražeći jedan jedini zajednički imenitelj. A ako rušenje režima nije zajednički imenitelj, onda to nije opozicija.
Jer ako smenimo vlast, biće izbora na kojima će svaka stranka moći u regularnoj kampanji da se bori pod uslovima jednakim za sve.
A ako ne smenimo vlast, mi više nemamo ni vremena ni izbora.
Zbog toga svaka druga ideja osim rušenja režima nije politika nego politikantstvo.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
