Afrim Krasnići, direktor Instituta za političke studije, za Danas o protestima u Albaniji: Slučaj „Kušner“ polazna tačka, ovo je početak kraja političke karijere Edija Rame

Kako ukazuje naš sagovornik, mnogi od onih koji protestuju su njegovi studenti, generacija njegove dece, kao i kolege u Albaniji ili iz dijaspore.

„To su generacije koje žele da se čuju i veruju da nisu zastupljene. Za mene, reakcija javnosti nije iznenađujuća, posebno nakon nasilnih incidenata koji su se dogodili u oblasti Zvernec u Valoni protiv građanskih demonstranata. Međutim, ono što me iznenađuje jeste odlučnost za otpor, strast i snažna želja učesnika da izraze svoje nezadovoljstvo bez straha, bez oklevanja i na građanski i uporan način“, navodi Krasnići.

* Da li očekujete da će projekat biti obustavljen, kao što se dogodilo u Srbiji?

– Ne mislim da je ovo samo o projektu u Valoni. Radi se o mnogo više od toga: sličnim projektima širom celog priobalnog područja i široj javnoj reakciji protiv političkog establišmenta i korupcije u zemlji. U Albaniji postoji širok prozapadni i proamerički konsenzus, ne postoji opoziciona snaga koja zauzima suprotan stav. Za razliku od Srbije, geopolitički argument ne igra značajnu ulogu. S druge strane, mehanizmi državnog nasilja i ograničavanja su takođe slabiji u Albaniji nego u Srbiji i više zavise od stava Zapada prema protestu. Verujem da će, za razliku od Srbije, protesti u Albaniji biti kraćeg trajanja. Ipak, imaće vidljiv politički i ekonomski uticaj, uključujući i preispitivanje investicionih projekata – kao i slučaj koji je poslužio kao glavni okidač za proteste.

* Drugim rečima, Albanci protestuju protiv sistema, a ne samo protiv projekta?

– Upravo je to suština problema. Međunarodni mediji, posebno veliki, opširno su izveštavali o učešću porodice predsednika Trampa u projektu na obali Valone. Međutim, de fakto, protest nije usmeren protiv njih. U protestima nema govora protiv predsednika Trampa ili protiv zapadnih investicija. Umesto toga, protest je usmeren protiv prakse kojom vlada trguje javnom imovinom na način da to zloupotrebljava. To je više protest protiv modela koji su vlada i premijer Rama sledili u sličnim slučajevima: neformalni ugovori, neformalne veze, pokloni i lobiranje, neproverljivi investitori i slične prakse koje uključuju veliku javnu imovinu, posebno duž priobalnog područja. Sve je to urađeno ili bez poštovanja osnovnih važećih zakona ili promenom zakona kako bi se služili određenim projektima, bez transparentnosti i bez poštovanja prava na imovinu i prava građana.

Mnogi Albanci, posebno mlađa generacija, veruju da je gospodin Rama transformisao državu u personalizovanu strukturu kontrole i da su njegove jake veze sa oligarsima značajno ograničile demokratski prostor, ekonomsku konkurenciju i političke i društvene slobode građana. „Slučaj Kušner“ je bio polazna tačka, ali u svakodnevnim protestima ljudi iznose daleko ozbiljnije zabrinutosti: krizu u obrazovanju i zdravstvu, visok nivo korupcije, personalizaciju institucija, nedostatak pravde i nereprezentativni politički sistem koji služi manjini koja kontroliše politiku, ekonomiju i medije. Albaniji nije potrebna samo stabilnost; potrebna joj je demokratija kao preduslov za održivu stabilnost. Mlađa generacija se bavi ovom potrebom kao prioritetom.

* Koliko je realno da će premijer Rama saslušati građane? Da li bi čak mogao da podnese ostavku?

– Gospodin Rama pokazuje osobine lidera koji ostaju na vlasti toliko dugo da gube kontakt sa stvarnošću i odbijaju bilo kakve promene koje bi mogle uticati na njihovu moć ili lične ambicije. Teško mu je da shvati zašto mlađa generacija poziva na njegovu ostavku i odbacuje dijalog. Videći sebe kao modernog političara i netipičnog za balkansku tradiciju, on pogrešno veruje da društvo i građani treba da ga slede bez ikakve primedbe. Uspeo je da pobedi na četiri parlamentarna izbora i oslabi opoziciju, što je takođe deo problema. Pa ipak, ovih dana pokazuje nesposobnost da ponudi efikasna rešenja za zahteve demonstranata. Nada se da će se demonstranti umoriti i da će, kontrolišući apsolutnu većinu u parlamentu i lokalnoj samoupravi, preživeti krizu. Kratkoročno gledano, ovo je najverovatniji scenario, posebno zato što demonstranti ne podržavaju nijednu drugu političku stranku i ne predstavljaju izbornu alternativu. Ipak, verujem da je ovo najozbiljnija kriza sa kojom se gospodin Rama suočio u svojih 14 godina na vlasti.

Kriza i dalje traje, a to označava početak kraja njegove političke karijere. Mlađa generacija i liberalne elite u društvu jasno stavljaju do znanja da žele budućnost bez premijera Rame i bivšeg premijera Beriše. Žele dubinsku reformu političkog sistema i promenu načina na koji se politika i upravljanje vrše. NJihovi zahtevi su veći od trenutnih mogućnosti. Međutim, ako pokret ostane održiv, mnogi od tih zahteva mogu biti delimično ostvareni. Stoga je važno da se, kada se iscrpe ciklus razmene i faza međusobnog pritiska između vlade i demonstranata, pronađu mostovi komunikacije i izbegne dalja eskalacija krize. Tradicija protesta u Albaniji nije uvek bila pozitivna ni za državu ni za društvo, i zbog toga trenutna kriza zahteva političku odgovornost, uzdržanost i ozbiljan napor da se građansko nezadovoljstvo kanališe u institucionalna i demokratska rešenja.