Pa da vidimo, koji su paradoksi obeležili sadašnje vreme. Počinjemo sa ekonomskim paradoksima.

Što niže kamate, veći profiti. Kamate se bliže nuli, profiti (stranih) banaka veći iz godine u godinu. Leta Sedamnaestog evidentirani su najveći profiti u poslednjih nekoliko godina. Mnogi gube, banke dobijaju. Naša formula (obrnute) ekonomije: gde god ima tranzicionih gubitnika, mora biti i pobednika.

Što slabija ekonomija, to jači dinar. Još jedan privredni paradoks. Bruto domaći proizvod je u prethodnih sedam godina rastao najmanje, a dinar jačao najviše u regionu. Pita li iko išta izvoznike. Devizni prihodi padaju, troškovi rastu. Pa izvozi, bato!

Budžet u sucifitu, privreda u deficitu. Paradoks da je država povećala prihode od akciza i PDV-a gotovo dvostruko, a da je BDP u istom periodu porastao 5,3 odsto, dovoljno govori. Bolje da ćutimo!

Stići će obećane plate od 500 evra. Ako evro padne ispod 100 dinara. Bez komentara!

Naša javna preduzeća, kao jedini preživeli dinosaurusi u Evropi i dalje traju. Mnogo jedu, a malo daju. S tim da je ovo „opšte mesto“. Gotovo dve decenije, ista ploča. Po ceni od oko milijardu evra godišnje.

Na redu su izabrani paradoksi iz sfere demokratije i ravnomernog regionalnog razvoja.

Ko nije u vertikali, taj kao i da ne postoji. Do konačne pobede. Šabac, Paraćin i Čajetina, moraju „pasti“. Ne sme niko da bude drugačiji. Bez obzira na izbore i volju građana. Zato smo izmislili i patentirali „prekomponovanje“.

Najbolji primer brige za decentralizaciju i ravnomerni regionalni razvoj je preuzimanje „Konstantina Velikog“. Država iz Beograda, uzela od države iz Niša. Nema veze što je aerodrom poslovao veoma uspešno. Mora se znati ko je stariji. Ovi gore, ili oni dole.

Konačno dočekasmo „unutrašnji dijalog“. Dva monologa. Pozicije i opozicije.

Zakoni o poreklu imovine i protiv korupcije više nisu bitni i hitni. Pronađeni su „žuti lopovi“. Mnogo puta obećavani (poput plata od 500 evra) Zakon o poreklu imovine, kao i protiv korupcije i IMT (Ima li Mene Tu), nikako da stignu do Parlamenta. Niti će. Jer su pronađeni oni što su sve opljačkali i prodali, velike lopuže, neradnici i uzaludnici koji više vole kafiće, nego da rade. Pod zajedničkom oznakom „žuti lopovi“.

Na kraju smo izabrali paradokse iz prosvete i obrazovanja.

Uveče prelistaš, ujutro zablistaš. Zvanično otvorena mastersko-doktorska prepisivačka škola. Što bi se mučili zvaničnici, velikodostojnici, bogati i „tatini sinovi“. (Pardon, mogu i „mame i tate“. O jednom trošku). Nikad više doktora. Kako su samo lepi. Hoće ih kamere.

Nemačka nam se toplo zahvaljuje na besplatnom obrazovanju i obuci majstora, sestara, inženjera i doktora. To su oni čije je školovanja platila država. One koje su finansirale partije, ostaju kod nas. Da budu ministri, državni sekretari, direktori, savetnici i članovi nadzornih i upravnih odbora. Pošto kod nas isključivo vlada pravilo: nije važno ko si i šta znaš, nego čiji si! Ko misli da zna, eto mu Nemačke. Može i kod nas ako se učlani. I potpiše da će znati i raditi, ono što mu se kaže.

I najzad da proglasimo šampiona prvog polugođa Leta Osamnaestog, koji će se direktno plasirati u Fajnal for na kraju godine. (Zamolićemo Danas da bude pokrovitelj plakete Šampion obrnute ekonomije. Da ostane zapisano i zabeleženo). Svi prethodni primeri su ušli u uži izbor, ali dileme nije bilo. U finalu „obrnute ekonomije“ našli su se subvencije za turizam Er Srbiji i zabrana za izgradnju gondolu na Zlatiboru. Nema mesta čuđenju i zaprepašćenju. Ko im je kriv što nisu u „vertikali“. Da jesu, visoki gosti i „nacionalne“ kamere, ne bi silazili sa Zlatibora. Stigli bi i milioni. (Možda baš oni od Er Srbije). Ovako, sa Milanom (Stamatovićem), a bez „vertikale“, morali su da iskeširaju 13 miliona svojih para. I čekaju građevinske dozvole. Za najveću turističku investiciju u državi. Morao predsednik opštine da izvede „raju, konje i volove“ da svečano započne izgradnju.

Autor je ekonomski analitičar