Kamerna potera

Zato su i ulagali u interni zabavno-dokumentarni program uz koji besplatno dobijate čips, pivo i parezu facijalis. Kad pristignete u goste postave vas za astal sa šustiklom, upale televizor, sa šustiklom, i sledećih osam sati gledate malo u šustiklu, malo u domaćina s daljinskim upravljačem u rukama, teatralno razmahanim ko da je vodeći svetski brending ekspert na predavačkoj turneji po Balkanu.

Daljinski ima deprimirajuće funkcije „pauza“ i „rikverc“, te ako se domaćinu učini da vam je opala pažnja upravo tokom trosatnog kadra koji integralno prikazuje izlazak i zalazak sunca u Kušadasiju, dolazak i i ubadanje špenadle s ruzmarinom na revere svih 1.500 svatova na ćerkinom venčanju, parkiranje 2.280 zvanica na unukovom krštenju, neredigovano lelekanje za rahmetli pradedom i dvodnevni trening kućnog ljubimca netalentovanog da ukapira šta znači „aport“ – vaš već „bivši prijatelj“ sve vraća unaaaaazaaaaad… Dosipa čipsa i piva.

Isto tako, postoje razne vrste državnih neprijatelja i „rođaka sa sela“ za izbegavanje – Srbi najviše izbegavaju one koji imaju malu kućnu kameru, „japanca“, spravicu kojom beleže svaki moment ilegalnog familijarnog života za koji su istražno zainteresovani svi živi oko njih. Bar oni tako misle. A jesu. Naročito Haški tribunal i Jutjub.

Otad, eto, prosečan Srbin sa četiri S počinje da obnavlja prijateljstva, ne smeta mu kad domaćin vraća unazad („ček, ček, ono li je… iz koje ti je godine ovaj snimak?“), ne smeta mu kad kroz kadar zalaska sunca u Kušadasiju prođe prepoznatljiva silueta u kupaćim gaćama i vunenim čarapama (vrati ovo, samo da vidim nešto, slave ti), ne smeta mu ni šustikla do pola gornjeg dela ekrana (domaćice, svaka čast!)… Smeta mu što Ratko nije svrnuo i kod njega na snimanje dokaznog materijala uz svadbenu tortu, jerbo prosečan Srbin sa četiri S čitavu tu storiju bez kraja smatra nacionalnom bajkom, nikako nacionalnom noćnom morom.

Potraga za Ratkom Mladićem i Goranom Hadžićem košta nas 30.000 evra dnevno, rekao je nedavno Rasim Ljajić, čime smo zaključili da bi mnogo jeftinije bilo da obustavimo potragu za Hadžićem, kako bi se troškovi prepolovili, te bi Mladića tražili po „neverovatnoj telešop ceni“ od samo 15.000 evra. Dnevno. Do sada, istina, nismo primetili da specijalni policijski timovi koji traže Mladića rade išta vredno 30.000 evra, dnevno, osim što dolaze do neverovatno duhovitih otkrića, sna svakog kolumniste. Recimo, otkrili su razgaljujuće podatke po kojima se tihi komšija po stanovima jataka kreće u čarapama marke „šunjalice“, tako da postaje sumnjiv svaki komšija iz čijeg kvartira ne čujemo lupanje nove košarkaške lopte, ukucavanje eksera uz pratnju „bekgraund“ benda „Jauci“, dobovanje klompama u ritmu „Aspirina“ i dnevno sledovanje raskošnog zvuka „hilti“ bušilice. Po neverovatnoj ceni od 30.000 evra, dnevno, otkriveno je i da Ratko ne pušta vodu, konspiracije radi, posle bavljenja u prostoriji gde i car i haški begunac idu peške, te je Srbinu „sumnjivo ohrabrujuće“ kad iz komšiluka ne čuje šućmurasti zvuk vodokotlića.

– Ili komšija ima muke po probavi ili je tu baš on, Ratko – saopštićete vazda zabrinutoj supruzi otkriće s popodnevnog dremeža provedenog uz bistrenje duplerice vodećeg tabloida, osluškivanje tajni komšiluka i usputno razmišljanje o prolaznosti života. Ona, onako domaćinski nagnuta nad trpezu s krupno narezanom tirolskom salamom, zadivljena šerlokovskim alter egom životnog saputnika, dobiće ideju: „On!? Ma nije moguće! Da mu odnesmo dve tegle ajvara, ovogodišnjeg?“

Dok dnevno obiđu sve zgrade u kojima se ne čuje ništa, uključujući i vodokotlić, sve fine susede u kamernoj atmosferi, tragači za Ratkom M. samo na benzin potroše 20.000 evra, a gde su tu dnevnice, topli obrok, regres i nadnica za strah. Specijalni policijski timovi otkrili su i da je Ratko letovao u Crnoj Gori, doduše pre 12 godina, ali za 30.000 evra dnevno ne mogu da otkriju gde će letovati ove, i pored postavljene zasede na Sajmu turizma i nautike. Znaju raspored sedenja na jatačkoj svadbi, od pre 10 godina, raspored šustikli, od pre osam, najozbiljnija državna potera odavno liči na najsmešnije-najtužniji kućni video čija će odjavna špica nastupiti tek kad neko odluči da povuče kanap. Na vodokotliću. Ili mu crkne skrivena kamera, „japanac“.