Ljudi su oduvek voleli sport. Radovali se sa pobednicima, tugovali sa poraženima.
Zahvaljujući tehnološkom razvoju medija, prvo radija potom i televizije, sport je maksimalno podruštvljen. Razbijene su prostorne granice. Nekadašnji ekskluzivitet za samo stotine ili hiljade autentičnih, u realnom vremenu prisutnih, gledalaca na nekom takmičenju, etrom je stizao do hiljada i miliona čak desetinama hiljada kilometara udaljenih ljubitelja.
Radio i televizijski reporteri su postali vrlo važan činilac, gotovo akter. Od dvosmerne relacije sportisti-gledaoci, sačinjena je nova, neraskidiva, trouglasta veza.
U ratom razorenoj Evropi prva se, u fudbalskom smislu, oporavila Mađarska sa nestvarnom grupom talentovanih igrača. Igrali s gotovo svi za budimpeštanski Honved i nacionalni tim. NJihove uspehe, gde god su se pojavili, pratio je radijski reporter Đerđ Sepeši. On se radovao, vrlo retko tugovao, smejao se, jednom i plakao, recitovao, citirao najumnije ljude, izmišljao svoje fraze i postao sastavni deo „Lake konjice“ i njenog najslavnijeg „jahača“, kapetana Ečija. (Ferenc Puškaš).
Sepešijev pandan u našoj tadašnjoj zemlji je bio Radivoje Marković. Nije valjda bilo stanovnika Jugoslavije – i ne samo ljubitelja fudbala – koji zahvaljujući radijskom prenosu najpopularnijeg reportera, nije naizust znao čuveni sastav iz utakmice SSSR – Jugoslavija, na olimpijskom turniru u Tempereu, te 1952: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski…
Mnogo godina docnije, klinci koji nisu slušali prenos najdramatičnije, najdrugačije, najposebnije utakmice onoga vremena, imitirali su nenadmašnog Raću i pokušavali da skinu njegov specifični „raspukli“ glas.
Mnogo decenija docnije zagrebački reporter Ivan Tomić je na krajnje neobičan, vrlo duhovit način, pratio pohod zagrebačkog Dinama ka titulu šampiona države. Izmišljao je haiku-nadimke igračima poput „zagrebački nogometni ban Zvone Boban“, ili „loptu ima Zajec zeko, Dinamo med i mlijeko“… Navijači, ne samo Dinama, bili su uvereni da je Tomić tim neponovljivim komentarima uz, dakako, trenera Ćiru Blaževića ( „Čovjek s osmjehom demona i licem Alena Delona“) otpratio u nezaborav tu zagrebačku generaciju.
Ako se Sepeši, Marković ili Tomić mogu, odista sa razlogom, poistovetiti sa spomenutim timovima, onda se to sa pravom može reći za Milojka Pantića i njegovu emitivno-kosmičku vezu sa Crvenom zvezdom. U ešalonu ka Bariju i Tokiju, ka evropskom i svetskom klupskom tronu, Panta ima svoj „dres“. NJegovi prenosi su dimenzija više u tom, čini se sa današnje vremenske osmatračnice, apsolutno nestvarnom poduhvatu.
„Nebo se otvorilo“… „Stadion je eksplodirao“… i danas, gotovo tri decenije kasnije, pobuđuju snažne emocije i sećanja kod onih koji su pratili te Milojkove izlive ljubavi i divljenja. Novopridošlim klincima jesu, međutim, pokliči za upotrebu u sasvim drugim vremenskim i prostornim kontekstima.
Ima li danas i ovde takvih komentatora? Razmišljanje u tom smeru ištu odgovor na važnije pitanje: ima li, danas i ovde, takvih timova? Jer, rast i popularnost reportera nužno mora biti oslonjen na nesvakidašnje rezultate kluba ili reprezentacije koju prati stazom uspeha i slave.
Nema nam takvog tima – bolno smo se uverili na loptačkom samitu u Rusiji – a ne vidim ni reportera koji bi ga stavio u „recitaciju“. Nažalost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
