Pljačka od 300 miliona jena – jedna od najvećih misterija Japana nije rešena gotovo pola veka

Bila je to pljačka kao iz holivudskih filmova, ali sa japanskim karakteristima – smela, drska i blago iščašena i infantilna, piše RTS.

Poznat kao „pljačka 300 miliona jena“ taj, ispostaviće se, krajnje misteriozan kriminalni poduhvat, desio se na drumu u prestonici Tokiju kišnog decembarskog dana davne 1968. godine.

Mladi muškarac prerušen u saobraćajnog policajca sjahao je s upadljivog belog motocikla kakvim raspolažu organi reda i autoritativno zaustavio limuzinu „Japanske kreditne banke“, nakrcanu novcem namenjenim za isplatu bonusa vrednim radnicima „Tošibine“ fabrike u kvartu Fuću.

On je četvorici uniformisanih uposlenika banke saopštio da postoji sumnja da je ispod njihovog vozila marke „Nisan“ postavljena bomba, i tako ih, bez pretnji oružjem, pesničenja ili razmene vatre, vešto i lukavo uklonio iz četvorotočkaša, čiji je gepek bio blago utonuo pod teretom novca – njegova ondašnja vrednost, preračunata u američke dolare, iznosila je 817.500 (što je, kada je kupovna moć u pitanju, ekvivalent vrednosti današnjih 7,8 miliona dolara).

Pirotehnička iluzija

„Ljubazni“ policajac potom se zavukao pod automobil obezbeđenja banke kako bi utvrdio da li je paklena naprava zaista na njega prikačena. I, gle čuda, ona je tu i „bila“, zbog čega je on počeo da histerično viče, nakon čega je odjeknula slabija eksplozija i pokuljao dim – to je četiri čuvara kreditne banke nagnalo u bekstvo.

Međutim, nasuprot (varljivom) utisku koji su oni stekli, u pitanju nije bila razorna, smrtonosna zamka, već pirotehnička iluzija mađioničarskog tipa, u režiji lažnog pripadnika snaga reda. Njihovu paniku i bekstvo u zaklon „policajac“ je iskoristio da sedne u teški crni automobil banke i sa novcem „Tošibinih“ pregalaca odjezdi u legendu.

Jer, osim dobrog planiranja i vrsne glume, legendarnosti tog zločina znatno su doprinele i činjenice da je posvećeni i savesni proleterijat „Tošibe“, koja je tada počinjala da svojim proizvodima osvaja Japan i ceo svet, bio lišen zaslužene novčane nagrade na samo 200 metara od fabričke kapije, kao i da je pljačka bila izvršena u ulici čijom se jednom stranom proteže zid velikog zatvora.

Magnetna privlačnost zločina

Zapravo, japanski mediji su, nesvakidašnje za tamošnji pedantni mentalitet koji po pravilu insistira na detaljima i preciznosti, zaokružili ukradenu sumu na 300 miliona, iako su trezori diva električne i elektronske industrije bili lišeni tačno 294.307.500 jena.

Međutim, njima se za taj potez magičnim novinarskim štapićem ne može zaista prigovoriti, jer je približna cifra koju su u svojoj reklamoautorskoj mudrosti izmislili bila smislena i korisna, i kada je u pitanju ekspeditivnosti u izveštavanju i psihički efekt na prosečnog čitaoca. Uostalom, automobil banke nosio je tri kovčega, svaki namenjen za po 100 miliona jena.

Interesantno je da je banka, umesto oklopljenog kamioneta, za prebacivanje novca koristila neoznačeni sedan, u nadi da bi relativna neupadljivost vozila mogla da ga poštedi eventualnih napada.

Slučaj pljačke 300 miliona jena dugo je privlačio pažnju javnosti, ne samo zbog svoje drskosti i stoga što je golicao maštu, odnosno, publici pružao moralno upitno zadovoljstvo koje se oseti kada, slušajući o domišljatoj, uspešnoj pljački, čovek sebe zamisli kao srećnika koji je odjednom došao u posed sume koja korenito menja život nabolje i čini dalji naporan rad izlišnim.

Slučaj je bio pod reflektorom medija i zato što je sumnja zbog rekvizita korišćenih u pljački, kao što su uniforma i motocikl karakteristične bele boje, prvo pala na čuvare javnog reda i mira, odnosno, njihove porodice.

Neverovatno obimna i naporna istraga

Policija je iz tog razloga bila prisiljena da na njega utroši posebno puno vremena i truda. Za izvršiocem, koji se, da bi izazvao paniku među čuvarima novca, koristio bakljom za signalizaciju, tragalo se godinama.

Na rasvetljavanju slučaja bilo je direktno ili indirektno angažovano čak 171.346 ljudi, od kojih su mnogi vredno obilazali domove građana u potrazi za informacijama.

Jer, pretresi i dugi, naporni razgovori sa osobljem banke nisu otkrili moguće saradnike počinioca, a poređenje otisaka koje je on ostavio za sobom sa uzorcima u policijskim dosijeima nije dalo rezultata.

Ni istraga nekoliko vozila koje je promenio tokom bekstva nije nikuda odvela jer su ona sva bila ukradena. Ta promena automobila lopovu je verovatno omogućila da izbegne blokadu gradskih saobraćajnica koju je na dan pljačke organizovala policija. Štaviše, pošto je on ta vozila pametno prekrio ceradom, puno vremena je proteklo dok nisu bila pronađena.

Takođe, krajem šezdesetih grad Tokio nije bio premrežen sigurnosnim kamerama kao danas, te još uvek nisu bile razvijene tehnike izolacije DNK i identifikacije počinilaca pomoću nje.

Više od 100.000 potencijalnih osumnjičenih

Otud, krug osumnjičenih se nije sužavao, pa su istražitelji nemoćno i nasumično gacali u mraku. Na listi mogućih osumnjičenih, zbog mnoštva dojava građana, u jednom trenutku se našlo čak 117.950 imena.

Naime, policija je bila izradila čak 780.000 foto montaža koje su sledile opis počinioca koji su dali nasamareni radnici banke i rasporedila ih širom zemlje po izlozima svojih brojnih mini ispostava i oglasnim tablama opština i mesnih zajednica. Ironično, one su se kasnije pokazale beskorisnim, jer su četvorica nakon izvesnog vremena priznali da zapravo nisu dobro osmotrili „policajca“.

Otisci prstiju pronađeni u napuštenim automobilima i na belom motociklu, za koji se ispostavilo da nije pripadao organima reda i da je bio ručno dograđen tako da liči na policijski dvotočkaš, upoređeni su sa čak šest miliona uzoraka kojima su čuvari zakona raspolagali, ali zločinac uprkos tome nije bio identifikovan.

Štaviše, pedantni Japanci su nekako izračunali da su istražitelji radeći na tom slučaju prepešačili 768.150 kilometara, što je skoro 20 puta više od obima planete Zemlje.

I mada je sama istraga koštala oko 970 miliona jena, što je tri puta više od krađom pretrpljene štete, to nije bilo bezrazložno – pljačka 300 miliona jena bila je izuzetno krupna: novac koji je lopov tada prisvojio ostaće čak četiri decenije najveći ukradeni iznos u Zemlji izlazećeg sunca.

Lakoverni kao deca?

Sedam godina kasnije, 1975. slučaj je u pravnom smislu zastareo, zbog čega je istraga obustavljena.

Kuriozitet je da su, za profesionalce čiji je posao da transportuju velike pošiljke novca prilično naivni čuvari podlegli laži počinioca iako im je on, kao uvod u priču o tome da je pod njihovim automobilom postavljena eksplozivna naprava, najpre servirao izmišljotinu da su poslovnica iz koje su krenuli i kuća njenog upravnika već dignute u vazduh.

Počinilac je, treba to reći, pred pljačku izvršio lukavu psihološku pripremu koja je, verovatno, kod obezbeđenja olakšala prihvatanje laži o eksplozivnoj napravi pod automobilom. On je, naime, poslovnici „Japanske kreditne banke“ u distriktu Kokubunđi prethodno uputio anonimno pismo u kojem je zahtevao relativno manju količinu novca (tri miliona jena) i pretio podmetanjem bombi u samoj banci i u kući upravnika ako se ne udovolji tom njegovom zahtevu. To je, međutim, bila prazna pretnja koju nije imao nameru da sprovede – jedna vrsta manevra za odvlačenje pažnje

Pa, ipak, uprkos toj psihološkoj manipulaciji, čudno je da čuvari novca nisu došli na pomisao da bi tako krupan slučaj kao što bi bio bombaški napad na poslovnicu banke i kuću njenog šefa zavredio veću pažnju policije, odnosno, veću patrolu, a ne usamljenog sabraćajca.

Niti im je palo na pamet da voki-tokijem kod svojih nadređenih provere sadržaj te fantastične i malo verovatne priče ili bar pozovu i obaveste nekoga u fabrici „Tošibe“ da će zakasniti, što bi zločinca verovatno poremetilo u izvršenju.

Jer, mada je bila pažljivo planirana i mudro zasnovana na iznenađenju i autoritetu koji poseduju uniformisane snage reda, pljačka 300 miliona nije mogla da urodi plodom da njene žrtve nisu bile neobično lakoverne ili loše obučene. Zvuči neverovatno, ali četiri člana obezbeđenja banke kasnije su posvedočili, da kada su videli „policajca“ kako ulazi u njihov automobil čiji se donji deo bio, verovali su, zapalio, pomislili da je on izuzetno požrtvovana osoba koja, rizikujući sopstveni život, želi da ukloni vozilo sa ulice kako niko ne bi bio povređen kad dođe do eksplozije rezervoara.

Večna misterija

Slučaj, koji je jedna od najvećih kriminalnih misterija u istoriji zemlje, inspirisao je bezbroj novinskih stupaca, krimi priča, strip epizoda i TV emisija, u kojima se spekulisalo o mogućim počiniocima. Danas je na Internetu moguće videti i pokušaje da se taj stari kriminalni prestup, koji je u Japanu praktično postao sinonim za savršeni zločin, odgonetne uz pomoć veštačke inteligencije.

Mnogima se posebno sumnjivim učinilo to što je banka, zahvaljujući osiguranju, u potpunosti nadoknadila štetu i to što je pošiljka novca za „Tošibu“ bila osigurana preko telefona, bez potpisanog dokumenta, bukvalno nekoliko minuta pred polazak vozila i to za samo 16.000 jena. Štaviše, spletom okolnosti, nadoknadu za pretrpljenu štetu banci su preko jednog domaćeg preduzeća isplatile strane osiguravajuće kompanije.

Interesantno je i da su radnici „Tošibe“, delom zahvaljujući pomoći drugih banaka, dobili svoj bonus samo dan nakon pljačke.

Tako, praktično, niko u Japanu nije ništa izgubio, dok je počinilac stekao veliko bogatstvo. Zato, smatraju, pojedini kriminolozi, pisci i javne ličnosti, naručioca pljačke treba tražiti u samoj banci ili bankarskom svetu, a ne u policiji.

Ceo slučaj obeležila je i tragedija devetnaestogodišnjeg sina jednog saobraćajnog policajca, na kojeg je zbog navodne sličnosti sa foto robotom koji je izrađen na osnovu (nepouzdanog) svedočenja četiri radnika, zanimanja oca i činjenice da je bio upleten u maloletničku bandu, u prvim danima nakon pljačke uzet za glavnog osumnjičenog – on je zbog toga izvršio samoubistvo ispijanjem otrova, da bi kasnije, putem poređenja otisaka prstiju, objektivno bila utvrđena njegova nevinost.