Slučaj koji potresa Japan: Zašto je ubica dve devojke osuđen na samo 10 godina zatvora?

Tridesetdvogodišnji muškarac, koji je ubio dve mlade žene navodno uz njihov pristanak, u petak 17. jula je u gradu Saitami osuđen na kaznu zatvora od deset godina, pišu tiražni japanski dnevnici Jomiuri i Asahi, piše RTS.

Optuženi Đun Saito proglašen je krivim za ubistvo 22-godišnje devojke iz grada Jokohame i 21-godišnje devojke iz mesta Amimaći u prefektruri Ibaraki.

On je prvu, uz njenu saglasnost, zadavio kaišem za kaput još 2015. godine u njenoj kući, nakon što ju je prethodno uspavao pilulalama za spavanje. Drugu je na sličan način, ali korišćenjem konopca, usmrtio u svom stanu početkom 2018.

U Japanu se za dvostruko ubistvo po pravilu izriče smrtna kazna, dok i okrutno ubistvo jedne osobe može doneti najtežu kaznu ili robiju na neodređeno vreme (praktično, doživotnu robiju).

Zato se može smatrati da je Saito dobio laku kaznu, pogotovo kada se ima na umu da se u Zemlji izlazećeg sunca kazna od deset godina obično izriče osobama koje su u zemlju prošvercovale oko kilogram droge ili izvršile pljačku uz nanošenje povreda.

Dodeljena kazna se naročito čini blagom kada se uzme u obzir da su tokom istrage i sudskog procesa na videlo izašle činjenica da je optuženi još od ranog detinjstva osećao želju i potrebu da ubija, te da je svesno iskoristio depresivnost žrtava za zadovoljenje sopstvenog nagona za ubijanjem.

Kontroverzna presuda, kontroverzni zakon

No, odgovornost za tu, laički gledano blagu kaznu, ne može se (sasvim) položiti na pleća sudija, jer sam zakon koji se odnosi na tzv. „ubistvo uz pristanak“ predviđa minimalno šest meseci, a maksimalno sedam godina zatvora.

Takođe, japanski zakon predviđa da ako se na istom suđenju istoj osobi sudi za dva zločina iste vrste, ona ne može biti kažnjena prostim zbirom maksimuma dve iste kazne (to bi u Saitovom slučaju iznosilo 14 godina), već maksimalno može da dobije jednu i po kaznu, što je u Saitovom slučaju značilo deset i po godina robije.

To sve praktično znači da je sud u Saitami doneo odluku koja je potpuno u okviru zakona kada je počiniocu dodelilo kaznu od deset godina za dva ubistva uz pristanak, nezakonito odlaganje tela jedne od pokojnica i lakšu krađu (mobilnog telefona).

Ovde treba pomenuti da je i samo tužilaštvo, na osnovu rezultata istrage, ocenilo da ne može izdejstvovati smrtnu kaznu ili doživotni zatvor za Saitoa, te je u optužnicu unelo reči „pristanak“ i „saglasnost“.

Ono je time praktično odredilo sadržaj i ton suđenja, te maksimalne kazne koje mogu biti izrečene, mada je potom nastojalo da dokaže da pristanak žrtava nije bio čvrst i samosvojan kako to nalaže zakon, već da je počinilac lukavo i zlonamerno naveo žrtve da pristanu na to da budu ubijene.

Tužilac je za nedela (dva ubistva, nezakonito odlaganje tela i krađu) zatražio ukupno 13 godina robije, i mada su neki očekivali da će veće sastavljeno od tri sudije tom zahtevu izaći u susret, ono se, kako je to česta praksa, opredelilo za kaznu koja je lakša od one koju je tražio tužilac.

Sada, međutim, sama zakonska odredba u vezi „ubistva uz pristanak (saglasnost)“, koja davanje pristanka tretira kao krupnu olakšavajuću okolnost za ubistvo i praktično dovodi zlodela iz obesti u istu ravan sa medicinskom eutanazijom sprovedenom nad terminalno bolesnim pacijentima, izaziva proteste dela pravnika i novinara u Japanu – Saitov slučaj upravo pokazuje kakvu opasnost po društvo postojanje takve odredbe nosi.

Ubistva sa predumišljajem

Najpre, pojedini kritičari dovode u pitanje to u kojoj meri su Saitove žrtve zaista priželjkivale da okončaju život, odnosno, bile saglasne, a u kojoj meri ih je počinilac podstakao da se odluče na bespovratni korak obećavajući im bezbolnu smrt i ubeđujući ih na druge načine.

Ovo, pogotovo što su same sudije u tekstu obrazloženja presude iznele ocenu da je Saito svoju žrtvu iz prefekture Ibaraki aktivno ubeđivao da mu dozvoli da je likvidira.

Štaviše, Saito je istražnim organima priznao da je pažljivo planirao ubistva. Naime, on je svesno doneo odluku da svoju želju za ubijanjem ne sme da zadovolji tako što će prosto nožem ubiti nekoga nasumično na ulici ili u javnom prevozu, jer bi ga to izložilo pogledu sigurnosnih kamera i svedoka, već da je najbolji način da se zaštiti od sumnje i hapšenja to da preko društvenih mreža nađe žrtve voljne da umru i zločine počini u zatvorenom prostoru, daleko od pogleda ljudi i objektiva kamera.

I zaista, ubistvo koje je u Saito počinio u januaru 2018. isplivalo je na površinu tek u maju prošle godine kada je policija zbog sumnje na krađu pretresla njegov dom i pronašla lobanju mlade žene, za koju se ispostavilo da pripada Kaho Mijamoto iz mesta Amimaći u prefektrui Ibaraki, koja se od te godine vodila kao nestala.

Saito je nju instruirao da za sobom ostavi pismo u kojem kaže da ide da radi kao kućna pomoćnica, te da će zbog toga živeti kod porodice koja je upošljava, kao i da izvadi sim karticu iz svog mobilnog telefona kako policija kasnije ne bi mogla da utvrdi da je otišla kod njega. Nakon što ju je ubio, leš je raskomadao i kao trofej zadržao lobanju.

Za drugo ubistvo, koje je počinio 2015. i za koje je lokalna policija u Jokohami bila pogrešno zaključila da je reč o samoubistvu, saznalo se još kasnije, u avgustu prošle godine.

Serijski ubica

Kuriozitet je da je Saito u svom posedu imao još jednu lobanju, koju je u stanu takođe koristio kao ukras i za koju je utvrdio da ju je kupio preko interneta. To se kasnije ispostavilo tačnim – u pitanju je bio antikvitet.

Osim samih ubistava, i okolnost hapšenja sugeriše da je nezaposleni Saito bio habitualno sklon kriminalu, a njegova mala kolekcija lobanja i izjava da je žudeo da ubije još od malih nogu da je psihopata.

Da takav rasni, nepopravljivi zlotvor, kojeg bi bilo mudro ukloniti iz društva do kraja života kako ne bi dalje ubijao, može da za dvostruko ubistvo dobije najviše desetak godina robije, što u Japanu može da zaradi i neko ko je opljačkao zlataru uz korišćenje spreja suzavca, čini se potpuno iracionalnim.

S tim u vezi, teško je shvatiti zašto zakonodavci nisu dovoljno uzeli u obzir da bi takve relativno lake kazne za ubistvo uz pristanak mogle biti zloupotrebljene od strane serijskih ubica i drugih zlonamernih manipulatora.