Nekako po inerciji valjda, mnogi su skloni da dva novinarska zvanja – sportski reporter i komentator – poistovete. Ne spadam u takve, štaviše vrlo ih, do cepidlačenja čak, odvajam, budući da su žurnalistički rodovi ili, kako neki vole da kažu – žanrovi iz kojih su spomenuta zvanja izvedena, dakle reportaža i komentar, veoma, veoma različiti.
Kazana inercija je naslonjena na događanja iz sredine minulog veka, u vreme još značajne dominacije radija u praćenju sportskih događanja – mislim na direktne prenose istih – te su i televizijski profesionalci na istom poslu sa radijskim kolegama, takođe smatrani i nazivani – reporterima.
Vremena su minula, televizija je krupnim koracima krenula u osvajanja budućih podanika širom kugle i razlika je – između ta dva višerečena posla, baš kao i između radija i televizije, u direktnim prenosima najrazličitijih događanja, a sportskih posebno – postala nepremostiva.
U najkraćem, radio-reporteri, budući da su im konzumenti po prirodi medija lišeni korišćenja jednog čula (vida), moraju to da nadoknade i nadomeste pričajući tokom prenosa o svim onim detaljima koje slušaoci ne vide, dok televizijski gledaoci baš zbog odsustva tog hendikepa, pošto sve lepo i jasno mogu da vide, ne moraju da slušaju kanonade rečenica i rečenica razbrbljanih reportera o onome o čemu televizijska slika tako suvereno svedoči.
Upravo stoga nekada televizijski sportski reporteri, sada komentatori, imaju ogromnu mogućnost, ali i obavezu (!) da svoj posao, kako im i ime zvanja nagoveštava, obogate sa onim podacima ali i komentarima, uže i šire posmatrajući, koje gledaoci ne mogu da vide. I to je sva mudrost. Ta rupa na (televizijskoj) saksiji davno je pronađena.
Svaku reč iz moje tirade, siguran sam, ljudi koje se u nas bave televizijskim prenosima sportskih događanja čuli su stotinama puta. Avaj! Premnogo je onih koji, ali baš svakodnevno, ta saznanja (?) surovo krše i bezdušno lome.
I da se vratim prvoj rečenici ovog teksta: mnogi su televizijski gledaoci, baš zato, uvereni da su sportski reporteri i komentatori jedno te isto, i da je razlika, ako, uopšte, među njima postoji, isključivo terminološke prirode. Ta saksija ovde još rupe nema…
Inače, u domaćoj prašumi televizijske ponude sport zauzima dominantno mesto. Sve televizije sa nacionalnom prohodnošću imaju specijalizovane redakcije sa ljudima kojima je praćenje sporta osnova u opisu radnih zadataka, plus tri televizije ( SOS, Sport Klub, Arena) i jedna inostrana kablovska (Juro sport) koje se u svojim programima bave isključivo sportom.
I sve, ali baš sve, imaju saradnike, istinske profesionalce, koji svoj posao rade izvanredno. Te, ako bi vrednovali zanatsku obučenost, opštu kulturu i elokvenciju, mnogi od njih bi mogli da rade, bez ikakvih problema, i na onim belosvetskim televizijama, koje drže do najviših mogućih standarda u poslu.
Dočim, opet gotovo pa sve te televizije imaju i poneke invalide misli i reči, koji su, tu gde jesu, ko zna kojim sve stazama i bogazama stigli.
Kada bih, ipak, podvukao crtu, kolektivni portret, mom poimanju ozbiljne sportske redakcije, trenutno najviše odgovara ekipa sa Sport Kluba. Pre svega zbog Nebojše Viškovića, ‘’lokomotive’’ u toj dugoj kompoziciji znanja i umeća, ali sve više i sve češće i zbog Pavlice, Plavšića, Kovačića… Zapravo tamo i nema ‘’stočnih vagona’’.
Samo napred, ljudi…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
