Naime, kako tvrde aktivisti društvenog centra „NNK“, policija im je dala rok do koga moraju da napuste skvot koji se inače nalazi u potpuno praznoj zgradi nekadašnjeg vojnog samačkog hotela, u kome niko ne živi poslednjih desetak godina.

Kako prazna zgrada ne bi „hvatala paučinu“ aktivisti društvenog centra „NNK“ su odlučili da je nasele i u njoj ponude utočište za beskućnike, narodnu kuhinju, organizuju kulturne manifestacije, tribine o društvenim temama i tako dalje. Sasvim je jasno da je inicijativa osnivača društvenog centra „NNK“ potpuno plemenita, nesebična, socijalno odgovorna i služi za primer u svakom pogledu.

Međutim, bez obzira na veliki idealizam aktivista tog skvota objektivna situacija je takva da on sasvim sigurno neće opstati. NJegovim osnivačima je već nagovešteno da treba da se sklone sa tog mesta jer će se „na njemu nešto graditi“. Pohvalna je želja aktivista i onih koji se solidarišu sa njima da skvot odbrane ali jedina šansa da se to zaista i desi je da se svakog dana ispred te napuštene zgrade sakupljaju hiljade demonstranata. Svaka brojka ispod te nije održiva i ne može da spreči njegov krah. Osim naravno ako ne dođe do kompromisa sa nadležnima, u šta čisto sumnjam. Skoro sam razgovarao sa drugaricom koja živi u Nemačkoj koja me je obavestila da u Berlinu ne postoji više nijedan aktivan skvot. Slično je i u Italiji, Francuskoj, Britaniji. U Skandinaviji su se stotine militantnih pankera, mnogo bolje organizovanih i sa više iskustva od beogradskih skvotera, fizički sukobljavali sa policijom u pokušaju da spreče iseljenje društvenih centara poput ovog na Dorćolu ali svaki put su na kraju bili poraženi. Treba pogledati istini u oči i konstatovati sledeće. Stub građanskog društva je svojinsko pitanje. Nekretnine zauzimaju veoma važno mesto u njemu. Prazna zgrada u centru grada je atraktivna lokacija za izgradnju administrativnog ili poslovno-tržnog centra. Shodno tome vlast nekretninu nikad neće prepustiti aktivistima već će je ustupiti krupnom kapitalu. Na ovaj ili onaj način, ovdašnje vlasti će naći način da isprazne društveni centar „NNK“ ili će se njegovi stanari sami morati iseliti. Apsolutno mi je krivo zbog toga i veoma bih voleo da pogrešim, ali bojim se da će ipak biti tako.

Jedini način da se nađe krov nad glavom za beskućnike a mladi sklone sa ulica na kojima je sve više kriminala jeste da se stvori široki aktivistički pokret koji bi od nadležnih tražio otvaranje takozvanih socijalnih ili kulturnih centara kakvi postoje u mnogim razvijenim zemljama. To bi bili legalni društveni centri za koje bi grad, država ili socijalno odgovorni sponzori obezbedili prostor i sredstva. S druge strane, uporno insistiranje na „samoorganizovanom skvoterisanju“ sem prkosa spram sistema neće dati bili kakve pozitivne rezultate.