Pismo dizačima ruku

Kapetan potonulog Titanika uverava nesrećnike s čamaca da brodogradnja tek sledi, brža jača bolja, taj njegov pokret – ne, ne onaj koji osniva pa nikako da osnuje, nego autoslavljenički pokret rukama – izgleda kao da, vireći naočarima iz vode, drži i reklamira nevidljiva vesla, u toploj nadi da još ima voljnih da ih sisaju. Centar prestonice je isparcelisan, kao da su bande podelile teritoriju, ali ne dajte se zavarati: pejzaž je takav samo zato što se banda jalovo sveti onima koji to nisu. Oni koji žele da muče ištu svoje pravo na delatnost, jer ih je njihov svetac zaštitnik dvanaest i po godina uveravao da takvo pravo postoji.

Ali teško je, ne možeš da platiš baš celu parohiju, a u redovima neplaćenih rodila se sumnja u uverenje; sad se već verovatno i Simo Spasić pred spavanje koleba i pomalo pita „šta ja ovde radim“. Nego, kako ste vi?

To je važno pitanje, jer ima tzv. defetista. Dizača ruku. Treba ih uvek iznova opominjati: odavde, ruke se mogu dići jedino uvis. Pred drumskim razbojnicima, pljačkašima smisla i secikesama svake sorte. Ponesite, zato, slobodno svoje depresije sa sobom, na krkačama – ali dođite. U Takovsku ili na Košutnjak. Na zborove. Na protest u bilo kom gradu. „Šetamo sto godina“ – pa šta? I On radi to što radi sve vreme, umorno ali neumorno. Kako ste, stvarno? Evo, da vam kažem kako sam ja, kad već imam ovaj prostor.

Frustrira me što ovo ne ide brže, da. Ali pošto ne znam kako da ubrzam, slušam one koji imaju ideje i rade nešto. Kad je tmura, pa pomislim moram li i danas pred RTS – eto, bio sam skoro svakog dana – pustim sebi klipove s biciklistima. S dočeka studenata pešaka. Jedan gospodin mi je poslao video: 14. marta uveče, mladost iz cele zemlje pristiže u Beograd; usnimio je kako se grlim s njima, plaču oni plačem ja. Onamo nije bilo nikoga ko je mislio da je to patetično, niti će ikad misliti. Niko to neće zaboraviti dok je živ. U danima koji su potom došli, deca različite vere poštuju praznike, prave jedni drugima hranu prikladnu običajima. Ako ste cinik koji na to gleda s podozrenjem, s bilo kakvom sumnjom u dobrotu, ako to nije protivotrov za ono što vas truje, ja vam leka ne znam. Ako ste gledali gospodina Perića kako koristi odoru patrijarha da kleveće mladež sopstvene zemlje i propoveda jevanđelje po NeAndreju, a još niste razdvojili veru od srebroljubivih veropropovedača, onda ništa. Ako ste videli kako se RTS izvinjava što ne prenosi liturgiju, a ne izvinjava se što ne prenosi istinu (kako je to lepo zapazio ig profil „pošasti novinarstva“), kako se ne libi da u vreme Dnevnika emituje natpis „RTS zarobljen u getu“… šta da vam kažem osim da smo savremenici opšteg striptiza. Stvari su gole do kože. Ali ne zato što su ogoljene, nego oguljene.

Trebalo je strugati i spirati da se dovde stigne. Trebalo je raskivati maske, iako su bile providne od starta. Trebalo je živaca i žuči, odbačenosti i optužbi, trebalo je biti gavran zloslutnik, „serator“, godinama, raskrinkavati i upozoravati, svaku noć legati sa „ne mogu više“ i ustajati da opet obučeš sva svoja „mogu“, uveliko nakrpljena. Je li to patetika, je li poezija? To mi je danas potpuno svejedno. Jer, kad smo kod veropropovedanja: ta se vera primila. Ispostavilo se da proroci nisu bili ludi, da nisu čak ni bili proroci. Bilo je dana kad sam za mnogim stolovima bio dosadan s tim pričama, kao da je to „ono nešto moje“. Sad je svačije. Deca te zagrle i kažu: „Hvala ti, za sve što si uradio.“ I odjednom, ništa nije uzalud, nijedna reč, nijedna posledica za reč, ni parče grozničave doslednosti.

I onda, kako sam? Dobro sam. I onda kad nisam. Svi smo dobro. Zbog Teofila, zbog Fiće Davida i LJube Simovića, arhitekte Bakića, zbog svih koji nisu dočekali, zbog onih nedužnih što robijaju na Klisi, zbog svih koji ne odustaju nego pumpaju – ako neko pita: nego šta nego smo dobro, i nemoj da je neko spustio kriterijum tog osećaja. A ni tenzije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.