Uskriknimo s ljubavlju 1Foto: Nemanja Maraš

Stvar je krajnje ozbiljna: jedan pop se, baš ‘nako u vinkli s hrišćanskim čovekoljubljem, javno požalio da bi ni manje ni više no pucao na neke ljude – na ovdašnju gejad i tako te širitelje boljke zvane ljubav – e kad bi samo imao oružje, nego nema. Tako reče. Pa muka li je da nabavite, mili oče? Nećete valjda da neko drugi obavi prljav posao za vas, a vi sa strane da blagosiljate?

Polako, da promislimo. I kandilo može biti oružje, samo malo veću amplitudu valja zavatiti (dakle ne kao ovo sad, ovo što radite je tek opasno zavitlavanje, a treba vitlanje). Ili krstačom u čelenku; zar bi bilo krsta časnijeg od tog u ruci vašoj pravednoj? Vi da sudite, vi a ne Bog, nego šta. No da ne budemo bizarni, pustimo ubistvo crkvenom rekvizitom i vratimo se nabavci pirotehnike.

Pa kako bre nemate? Onolika ste ordenija kačili na junačke grudi ovima što se vrlo druže s trgovcima od te fele, valjda nešto može da se završi? Istalibanišite se do kraja: opašite se lepo dinamitom ispod mantije (svaki štapin pre toga osveštati), zaletite se u te migrante iz Sodome i Gomore, i bum. Ne, a?

E pa meni se onda, grešna mi duša, sve čini da ipak bogougodnijim smatrate na takvo nešto bližnjega svoga svojom besedom nadahnuti. Ima ta nezgodna zapovest „ne ubij“, ali nema zvezdice i fusnote gde kaže „i ne podgovaraj drugoga da ubije“. Drugoga je u redu, tad na tamjan miriše mirotočiva reč vaša.

Jer to je nama trn u oku, to rastura porodice, ja evo ne znam da se iko razveo iz drugog razloga no zbog zla pjedera paklenskoga. I mladež što nam masovno iz rodne grude hrli da grli taj nenormalni svet podli, listom sve te junoše kad ih u pečalbi za kafanskim stolom neko pita što su otišli – oni prazno zaškilje u daljinu, a očni kapilari raspukli od promila kao da suzom šapću: „Zbog Prajda, brate si mi moj, zbog Prajda.“

Ovi pak iz rubrike „ostajte ovde“ još su jasnoglasniji u svom stavu: „Neću da mi dete gleda tetu i tetu kako se ljube (osim na porn hub-u, tamo gleda i tata), nego oću da gleda kriminalce na slobodi, pale helikoptere, novinara sa spaljenom kućom, buržujsku decu kako gaze drugu decu na pešačkom prelazu i izvuku se, ukratko oću, brate mili, da mi dete ne gleda dva minuta s naplatne rampe kod Doljevca (kao što i neće), a da gleda popa kako puca na ljude, samo kad bi imao čime.“

E da se hoće već tvrda vjera makar u kakvu kamu još stvrdnuti, ako već vatrena puca iziskuje previše molitvi. Zasad se to, srećom, ne dešava. Ali je više hiljada ljudi praktično dobilo blagoslov da prolije krv. Alal VERA, popo. Paradoksalno, tebi se više isplati da Boga ipak nema. Jer ako ga ima, strepim da se duša kojom takva mržnja bukti nešto neće raja nagledati.

Nego, da vidimo šta u istom naletu brige za porodično blago vele oni drugi borci za bolji život: političari. Ta odavno ne videh lepšega autovanja od tog: u svom silnom žeđanju za demokratijom, kliču kako neće tu nekakva manjina da nameće većini ovo i ono. Tako pokazaše da demokratiju razumeju taman isto kao i vlastodrčnik kojeg bi navodno da sobaljuju: misle da je vladavina većine u stvari legalizovani teror nad manjinom.

To jest, prave se da ne znaju da se stepen demokratije ogleda upravo u tome kako žive oni koji većina nisu. U nastavku manifesta svog civilizacijskog rikverca (koji obavezno podvaljuju koristeći reč „tradicija“, ne znam što se onda ne voze zaprežnim kolima), zbore kako je krajnji cilj celog prajdašenja da u skupštinu stigne na glasanje zakon o istopolnim brakovima, a to bi, je li, bio smak sveta. Ili bar polusveta, koji je polusvet dobrim delom baš zato što političke elite ne nameravaju da prosvećuju nego da ga dalje odsvećuju i jašu.

Ajde ono oko usvajanja dece, teško je zamisliti da tako naglo nadskočimo sebe čak do svesti kako je možda malko bolje kad dete dobije ljubav i dom nego kad ostane u sirotištu i završi na ulici dilujući šmrk. Ali ovo oko braka, šta je pa tu problem? Zašto neko ne sme da ima svadbu samo zato što se vama na tu svadbu ne ide?

Uštedite one pare što biste stavili u kovertu, pa milina. Ali ne, frka golema, „nek prave i svadbu u svoja 4 zida, ups, ne, ne damo ni to“. Bre, znate šta: da ste bar inteligentno, kreativno zlobni, vi biste im zabranili razvod, a ne brak. To mi zvuči kao mnogo bolji način da se nekome usereš u život, što je vaša neskrivena misija.

Ali, da, nema mesta šali: vi ste samo glupo i slepo zlobni, i tu je negde suština.

Što nas privodi čuvenom „kako ja da objasnim detetu…“. Evo ‘vako: živi i pusti druge da žive.

Ili da celivamo ovom popu ruku kojom bi pucao na ljude. Biće da se to lakše objašnjava deci.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.