Ka tuđim cipelama 1Foto: Nemanja Maraš

Dok sedim s drugaricom nameren da zabeležim i prenesem vam njenu priču, setim se neobičnog proroka-beskućnika: hristolik, pojavljuje se u centru Beograda podvikujući da svi nosimo pogrešnu obuću, te da će nam Gospod nekad podariti pravu.

„Desilo se iznenada. Proveravala sam celokupno zdravstveno stanje zbog eventualnog osnivanja porodice. I sve je bilo u redu. Osim papa-testa, delimično sumnjivog. I onda dalje pretrage, i onda biopsija… osećaj je otprilike ovaj: kao da sam se probudila zdrava, a uveče legla s ozbiljnom bolešću.

Otkrili su da imam ‘kancerogenu promenu na grliću materice’. Čudan je trenutak kad ti izdeklamuju to. I kad dodaju da uopšte nije početna faza.“ Slušam je i mislim: Volter Vajt, zaglušen upravo takvom vešću, zapazi da lekar na reveru ima mrlju od senfa.

Svest beži na periferiju, pažnja traži hitnu nebitnost da se u nju useli; prva pomoć protiv nepodnošljivosti. „A kad borba istinski počne, kad se cela slika otvori, stvari stoje ovako: ako lečenje uopšte uspe, jedini način da ikad imam decu jeste da zamrznem jajne ćelije… i da neko drugi rodi moje dete.“

„Poneko ne dobije ni tu šansu, dovoljno vremena za pokušaj. U dogovoru s onkologom, ja sam uspela: 29 ćelija. Sav moj potencijal.“

„Srećom, rak se potpuno povukao. Dobro sam, ali trebalo je to pregurati i psihički, ne samo fizički: sudar s poslovičnom lekarskom hladnoćom, ono kad se usudiš da uopšte pitaš konzilijum o mogućnosti trudnoće, a oni, stojeći nad tobom, kažu: ‘A, pa ne.

Matericu više niko ne može da vam vrati.’ Bespovratno stanje.“ Tu, na jedvadočekanom izlazu iz jednog pakla, počinje novi: pitanje surogatstva.

Kako se to kod nas radi, zapitam se naglas.

„To se kod nas ne radi“, kaže mi prijateljica.

Zanima me je li prepreka zakonska, mentalitetska ili udružena. „Ima svega. Predlog dopune građanskog zakona, inače odlično napisan, postoji još od 2008. Sadrži i ovo i još toliko toga što je odavno trebalo uraditi, pa se sve te teme, nažalost, međusobno guraju iz kadra.

O ovoj koja je postala moja zna se možda i najmanje. Marija Ratković imala je odličan tekst koji odgovara na tvoje pitanje: žene se zapute u Ukrajinu ili Belorusiju, kako finansije dozvole, s jastukom pod haljinom; odande se vrate s bebom.

Zakon u tim zemljama to dozvoljava: žene upišu dete kao svoje. U Makedoniji – samo za njihove državljane – postoji takozvano altruističko surogatstvo: tvoja srodnica ili prijateljica može ti biti surogat, ali bez novčane naknade. Bar zvanično. Uopšte, ljudima se tu po našem susedstvu dešavalo svašta: da dete ne mogu da zavedu kao svoje, da dođe do prevara i ucena s obe strane… u suštini, posredi je crna berza.

Tamo gde se priča ozakoni, problema takođe ima: u Grčkoj, na primer, surogat-majka po zakonu ostaje tri meseca s detetom i tada odlučuje hoće li ga dati nameravanoj majci (tako glasi termin) ili ne, što otvara prostor za mutljavine. Jedino pravo rešenje je primer Belorusije i Ukrajine: onamo zakon kaže da dete pripada nameravanim roditeljima, u startu se potpisuje ugovor i to bude to.“

U Evropi postoji još jedan moćan protivnik: crkva, prvenstveno katolička. Nije teško zamisliti šta o surogatsvu misli neko ko se protivi čak i abortusu, je li. Moja sagovornica kaže da se pak naša crkva, iako su njeni stavovi zamislivi, nije naročito oglašavala o temi; ko vele, stvar je ionako nevidljiva, nek tako i ostane.

I baš tu je srž: mi kao društvo ne razgovaramo, osim kroz priglupe komentare po netu. „Što ne usvojiš“, kažu sajber-pameti; ne znaju ono što moja drugarica sada zna: šanse da se nekome kome u kartonu piše da je imao/imala kancer dozvoli usvajanje praktično su nikakve, iako su ljudi ozdravili.

Ove neznalačke zluradosti sasvim su dovoljne da mnoge žene ustuknu od javnog bavljenja nevoljom. Geslo većine: „Imamo mi i prečih problema.“

Ali mi ne rešavamo ni te „preče“, pa redosled rešavanja ne vidim presudnim. Važno je da čujemo iz kojih je sve razloga neophodna pomoć surogata: bolest nije jedini scenario.

Neke se žene rode bez materice (pojava daleko češća no što se misli), neke žene imaju visok rizik od dijabetesa ako zatrudne… spisak ide dalje.

Zamrzavanje jajnih ćelija kod nas je sada, vredno svake pohvale, o trošku države. Ali spomenuti zakon još nije izglasan, niti se naslućuje kad će.

Moja drugarica je hrabra, osobe poput nje neće stati s borbom. Što, avaj, ne znači da im ne trebaju naša podrška i razumevanje.

Možda je ulični mudrac na to mislio: dok god obuvamo isključivo svoje cipele, nećemo prohodati jedni ka drugima. Biti čovek: stalno vežbati hod u tuđim.

Uostalom, koliko sutra mogu postati naše.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.