Gorica

Sve emisije na B92 sam obožavao, otkako sam, 1990, počeo da ga slušam.

Odlazak kod dve radijske i beogradske legende, Gorice Nešović i Duleta Glavonje, te subote pre podne, bio je prava inicijacija – posle toliko godina slušanja, ušao sam u „B92“.

Sledeći pasus – kako sam bio kod Gorice i Dragana u „Buđenju“ i na B92, a po upokojenju B92, na Radio Beogradu. Joj, kako je bilo super, kako su oboje uvek bili super, taj tandem je bio neponovljiv, skoro kao Kulačin i ja.

Kad sam već pomenuo Nenada, već smo se dogovorili – ko prvi umre, mora da poseti onog drugog, mrtvi to umeju.

Ko nas, međutim, gleda sa strane, taj veruje da smo u braku, ili još gore, da smo jedno – kad umre jedan, umreće i drugi (možda, ako režim raketira kola u kojima smo obojica).

Zbog obima publike i obima posla, daleko teža situacija je sa Draganom Ilićem, koji je po sili života nastavio da živi pa su slušaoci Radija S2 (odslušao sam samo uvod, dalje nisam imao snage, sori) u ponedeljak imali priliku da slušaju svoju omiljenu jutarnju emisiju, u kojoj više nikada neće biti Gorice, ali su umesto nje, tog jutra bile njene omiljene pesme.

Ni radio „Laguna“ ne bi bio onako dobar da nije bilo Gorice Nešović. Bestseler Jelice Greganović i Gorice Nešović „Priči nikad kraja“, bio bi tačno upola manje uspešan bez Gorice.

Ne, ovo nije in memoriam. Bilo bi nepravedno prema njoj, prema onima koji su je bliže poznavali, a naročito onima kojima je ulepšavala hiljade jutara u ovom paklu, da joj ja pišem posmrtni tekst.

Ne, ovo je samo moj prvi, možda ne i poslednji tekst o njoj. Ja sam bio samo epizodna uloga u njenom životu, u kom je centralna figura bio… ne, ne Dragan, već radio. A iza radija – čuče slušaoci.

U znak tuge stavio sam na fejsbuk i instagram njenu sliku i slomljeno srce, kao i svim ostalim dragim i nezamenljivim ljudima, bez kojih smo ostali poslednjih godina.

Samo se, međutim, Gorici, dogodilo ovo: rekordno dalek domet priče na mojoj fejsbuk stranici, hiljade reakcija na nju i ono najluđe: nepregledna kolona poruka ožalošćenih, koje mi stižu u inboks, kao u kapelu na groblju.

Fejsbuk pejdž mi se na jedan dan pretvorio u knjigu žalosti, sa izjavama saučešća porodici, pa čak i meni.

Tako je to sa ljudima iz radija, koji svakoga dana, godinama, dopiru do vas, a jedini put, kada biste vi da doprete do njih, njih više nema i onda vam preostaje da pišete meni.

Nema potrebe da se izvinjavam što nikome nisam odgovorio, niko nije to ni očekivao, samo im je trebalo mesto da podele svoju tugu zbog odlaska one koja im je jutra činila mnogo lepšim nego što će od sada biti.

Gorice, carice, zbogom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.