Kolektivni zagrobni život

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Danas sam sa mojim drugarima pričao da svi mi koji smo se borili devedesetih protiv Miloševića i sanjali o koliko – toliko boljem životu neki napredak dočekati nećemo. Biologija jednostavno, uzimanje u obzir prosečnog životnog veka, statistika – nije pesimizam. Toliko je sve razoreno, toliko smo nisko pali, da nama trebaju godine i godine da dodjemo u normalu, da se stabilizujemo, pa onda eventualno napred da krenemo. Mislim, nemoj da se lažemo da ako se sutra promeni vlast prekosutra ima da nam bude bolje a za godinu dana ćemo se siti i srećni smejati kako nam nekad beše kad su ovi bili na vlasti. Još ako su generacije rodjene početkom osamdesetih, koje nisu ni osetile bolji život (odrastanje u vreme sankcija, ekskurzije ništa, letovanja i putovanja ništa, nestanci struje, ratovi, bombardovanje), a sad imamo četrdesetak godina… to je tek tragedija. Pojedoše nam život, decenije, iste grdobe, da nam je vek i hiljadu godina, mnogo je.

2. „Još u jesen 2012, kada je plašio gledaoce kezeći se tokom direktnog uključenja u drugi dnevnik RTS-a sa svoje prve zvanične posete Americi, videlo se da je rođen novi srpski politički monstrum“. Samo politički?! Ne bih se u to zakleo Marko. Ali nakon onog monstruma iz 90-ih prošlog veka smo ponovo „za tepsiju ribe“ prodali poverenje i držimo tamo gde ne treba ovog drugog a tu ni stostruko jačim zemljama ne bi bilo spasa. Uglavnom sami pali sami se u(lu)bili.

3. Ma kakav A lek, to je A boleština teška. Rak rana, narodski rečeno.

4. jedno je sigurno, narod sve plati ali, . . .

5. Pa fenomenalno!