Tutanjkamon

Taj nadimak smo mu dali otkako, preplašen zbog potencijalne osvete drugara kojima dosta duguje, dane i noći provodi skriven u katakombama. Gore, na površini, salutiraju mi dve debele kobre. Komandujem na mestu voljno i ulazim u objekat gde me dočekuju još dve kobre, ništa manjih stomačina.

Spuštam se stepenicama dva sprata ispod zemlje i idem dugačkim hodnikom do blindiranih vrata, koje otvara jedan nabildovani u kostimu francuske sobarice. Unutra, skvrčen na patosu, čuči Tutanjkamon i nešto piše olovkom u svesku. Na televizoru Hromozom dahće i sam prepadnut da ga bivši saradnici ne skrate za glavu.

„Šta piskaraš? Nastavak bestselera kako si pobedio obojenu revoluciju?“, podjebavam.

„Ha ha, jako smešno. Pišem novo pismo crnogorskoj javnosti. Prošlim nisam zadovoljan. Pisaću ih na svaka dva dana, sve dok me cela Crna Gora ne bude slavila kao svog novog vođu.“

„Zvao si me?“, prelazim na stvar.

„Jesam, jesam“, ostavlja svesku i bulji oči na mene. „Ti ćeš verovatno reći da sam kukavica što sam posle onog… u restoranu… tamo, znaš već, odmah došao ovamo…“

„Ne, ne, bio je to dobar potez“, prekidam ga.

„Stvarno?“

„Rekao mi drugar od drugara da su se neki tvoji drugari ozbiljno naljutili posle… hm, onoga. Za tebe je najbolje da budeš ovde sve vreme,
do subote ili nedelje, kada ćeš pod maksimalnim obezbeđenjem održati konferenciju za novinare.“
On najpre nešto sam sa sobom mudruje, pa bojažljivo pita:

„Znači, biznis forum otpada?“

„Kakav, bre, biznis forum? Tamo bi bio kao glineni golub. Sedi u katakombama do vikenda, a ja ću za to vreme da svima kojima treba kažem da nisi imao pojma, jako ti je žao, biznis se nastavlja kao pre.“

On se malo vrti po prostoriji, a onda prilazi i ljubi mi ruku.

„Hvala ti, Dragiša, dužnik sam ti.“

„Ne garantujem da će upaliti, svi znaju ko si i šta si“, kažem, istrgnuvši ruku njegovim kontaminiranim poljupcima.

Počinje opet da se vrti po prostoriji, ovog puta u kontrasmeru. Prolazi prstima kroz kosu, pufće, grokće. Zevam. Ovakve scene odavno su mi dosadile. Kreće novi nervni slom. Stropoštava se na kolena i puzi.

„Pa šta da radim, Dragiša!? Šta ću, jadan, kukala mi majka!? Spasavaj me, ko boga te molim!“

„Ideš u Azerbejdžan. Za početak na dva dana, pa ćemo da vidimo posle“, potežem ga za mišku kako bi ustao.

„Otkud Azerbejdžan, gde si to sad samo iskopao?“, briše rukavom nos, propinjući se na nožurde.

„Ne pitaj. Ali prvo konferencija za novinare u subotu, ili nedelju“, odgovaram i okrećem se ka vratima.

„Da nije Azerbejdžan previše blizu?“, čujem iza leđa, pritiskajući kvaku.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.