PPV

Dačić je zauzeo istu poziciju koja je 2012. Vučiću (PPV) dopuštala da uspostavi trajan, postojan politički uticaj. Međutim, iako je Vučić zakucao visoke rejtinge, predsednička kampanja podstiče i rast nepopularnosti, i upit legitimiteta (odsustvo podrške „poznatih javnih ličnosti“). Reciklirane su najodvratnije pojave Miloševićevog režima. Vučelić, Milanović, Jović, Šljivančanin, ponovo su javnosti, time i u politici.

Ako su Sarajevo i Bosna vododelnica susedskih odnosa, Vučićevo prisustvo sastanku premijera država Zapadnog Balkana sigurno nije neposredno prihvatljivo njegovom tvrdom biračkom telu. „Deep State“ reakcija bila je očekivana, ali mogu samo da nagađam da li su upravo SPS i Dodik, posredstvom naslovnice Blica (kvazigrađanskog Informera i, pretpostavljam, glasila Papaje, zlatiborske pučističke grupe i crnogorskih frontovskih bandi), pustili spin da će se Vučiću, navodno, ponoviti Srebrenica. Ali ne da bi se on obeshrabrio, nego da bi se zaljuljalo njegovo biračko telo, a Srbija podsetila na kojoj je poziciji stvarna vlast. PPV.

Vučiću nije potrebna ona legitimizacija s kojom je u kampanju ušao Saša Janković (celebrity lista). Vučiću je dovoljna legitimizacija koju mu, pred inače dezorijentisanim proevropskim biračkim telom, nude evropski lideri. Podrška Berlina i Rima, vitalnih centara srpske ekonomije, time i politike, dobija na konkretnom i simboličnom značaju zahvaljujući upravo posetom Sarajevu, i u racionalnom i u emotivnom smislu. Dačić i to razume, i radi, dok lumpuje uz Miljacku, i zašto bi on presecao pupčanu vrpcu koja Srbiju, a naročito espeesovsko biračko telo, koje nije 100 odsto izlapelo, vezuje i za Miloševićev režim i za Putinovu destrukciju Evrope kakvu poznajemo, i kakva nam je potrebna.