Društveni paraziti i simbioze 1

„Parazit ili simbiot?“, zapisuje u notes, na kraju prvog čina filma „Sputnjik“, psihološkinja Tatjana Klimova (Oksana Akinšina, „Ljilja zauvek“), razmišljajući o prirodi vanzemaljca kojeg je pozvana da istraži. Pitanje bi moglo biti prošireno u pravcu definisanja ruskih filmova fantastike (horor; mitologija; istorija toliko davna da je bliža mitu; SF) u poslednjih dvadesetak godina.

Radi li se o parazitima ili delovima svetskog filmskog organizma koji se upravo u navedenom periodu nalazi na aparatima za održavanje života?

Da bih tekst priveo kraju na pozitivan način, počeću od drugog pokaznog primera, filma „Superdeep“.

U srpskim bioskopima film nastupa pod engleskim prevodom naslova, koji je u originalu, otprilike „Kolska dubinska bušotina“.

Kola je grad u blizini Murmanska, a iako nama nepoznata, bušotina je bila ključna za dugogodišnje naučno istraživanje Zemljine unutrašnjosti.

Mogli bismo povući paralelu sa nekakvim nepostojećim srpskim hororom naslova „Borski kop“ – stvar vrlo neugodna za izvoz, mada bi barem u istočnoevopskim zemljama možda valjalo zadržati izvorni geografski toponim.

Dakle, od samog naslova film počinju da opsedaju pitanja kao što su „šta je?“ ili „za koga je?“.

U prologu, smeštenom u uvek zgodnu 1984. godinu, mlada hemičarka Anja (Milena Radulović), u združenom rizičnom ponašanju ubija kolegu ubrizgavši mu vakcinu u ranim fazama ispitivanja.

Par godina kasnije, vojska, čiji je više tajni nego zvanični deo, poziva je da se priključi malom timu koji ima zadatak da spozna i sanira nemile događaje u Kolskoj bušotini.

Naime, u svojoj nepromišljenoj radoznalosti, čovek je ponovo stigao tamo gde verovatno nije trebalo, oslobodivši hiljadama metara smrznute zemlje i ostalim podzemnim slojevima zarobljenu agresivnu vrstu lišajeva.

Često u istoriji književnog i filmskog horora korišćeni lišajevi ovde velikom brzinom nastanjuju žrtvu, zatim je organski menjajući i pretvarajući u rasadnika spora.

U međuvremenu, dok proces razmnožavanja traje, žrtva, ili više njih, se pretvara u agresivni simbiotički organizam.

Pomalo sam se zaneo sa lišajevima, međutim, oni jesu deo filma koji najviše privlači pažnju gledaoca, čist telesni horor inspirisan Gigerom, Kronenbergom ili – da malo bacamo reference – Serpijerijevom „Drunom“.

Problem nastaje kada organizam iz statičnog, kada je imao pravu meru odvratnog uznemirenja, postane pokretan.

Tada sva strava nestaje i odjednom se nalazimo u dečijem filmu, nalik „Lavirintu“ Džima Hensona.

Ceo film, zapravo, pati od nepremošćenog procepa između zamišljenog i pokazanog.

Malo nepoželjnog kikotanja u sceni koja bi trebalo da bude užasna još bi se i moglo podneti, ali prvobitni problem filma su od početka do kraja likovi koji deluju kao da je scenario pisao algoritam.

„Šta čini jedno ljudsko biće?“, pita se veštačka inteligencija ispred otvorenog dokumenta „spisak likova“.

Glavna junakinja je, tim putem, opremljena grižom savesti koja bi mogla da bude njen sastavni deo ali dalje ne utiče na donošenje odluka.

Ostali likovi obavljaju osnovne funkcije hodanja, bežanja, prenošenja predmeta između prostorija, dok bi sa jednim od njih valjalo ostvariti i ljubavnu priču suštinsku za katarzu.

Algoritmu se, dalje, ukucava nalog „dublje značenje“, te dobijamo provereni motiv podivljalog oficira koji u nepoznatoj opasnosti vidi potencijalno oružje (a nalazimo se, da podsetim, u vremenu „prestrojavanja“ i poslednjih pokušaja da se Zapad pobedi, umesto da mu se priđe).

Na kraju, posle komande „umetnički ugao“, napadnuti smo elektro-ambijentalnom muzikom (koja je, više sama za sebe, jedan od boljih elemenata filma) i jednom bizarnom sekvencom koja deluje kao greška prilikom projekcije.

Film „Sputnjik“ (delo reditelja debitanta, kao i u slučaju „Kolske bušotine“) je mnogo pripitomljenija zverka koja bi se slobodno mogla priključiti listi od par desetina najboljih ili najmanje loših filmova prethodne godine.

Ovde, za razliku od nakalemljenog motiva Anjine griže savesti, psihološkinju Tatjanu upoznajemo kroz konkretan, maštovit slučaj.

Godina je 1983. i nadzorni medicinski odbor zaseda da bi zatrpao nevolje nastale Tatjaninim delovanjem. Ona je, naime, sedamnaestogodišnjeg pacijenta koji pati od psihogenih napada podvrgla dugačkom periodu zaronjenosti u vodu.

Majka pacijenta je, saznavši za to, podigla buku i kukanje po kancelarijama medicinskih aparatčika.

„Napadi su ukorenjeni u njenoj preteranoj brizi“, kaže Tatjana, „Privremeno sam ih uklonila ali će se vratiti ukoliko majka ne bude stavljena pod kontrolu“.

Imamo posla sa surovo racionalnom misliteljkom, sa filmskim likom koji nas odmah zainteresuje jer bi mogao biti deo bilo koje fabule ili žanra.

Očekivano je, dalje, da osoba koja razmišlja van zadatog bude tajno sazvana da učestvuje u razdvajanju vanzemaljca i kosmonauta koji su se zajednički vratili iz svemirske misije.

Ostali likovi – karijerni naučnik; vojni komandant (Fjodor Bondarčuk – kao i otac Sergej, državni umetnik, ali u isto vreme i čovek koji zna dramaturški posao; jedan je i od producenata i, rekao bih, najzaslužniji za očiglednu smislenost filma) – razvijaju se na osnovu svog delanja.

Zatim stižemo do „dubljeg značenja“.

Vanzemaljac svake noći napušta svog nositelja i hrani se ljudskim mozgovima koje proždire isključivo u trenutku lučenja kortizola.

Poređajmo…

Monstrum koji je u isto vreme deo nas dok se hrani našim strahom; umiremo ukoliko ga trajno odstranimo; Sovjetski Savez osamdesetih.

Ima li tu elemenata za dodavanje ideoloških svojstava svemirskom biću? „Sputnjik“, iako na prvi ogled oslonjen na filmsku SF/horor tradiciju Zapada, suštinski je deo političke istorije zemlje nastanka. A onda i glumci postaju samostalni organizmi koji znaju šta i koga podražavaju.