Fašizam ili meritokratska utopija

Uglavnom se slažem sa predlozima, uz uslovnu ogradu oko broja pet gde se zahteva da se u informativnim emisijama prikazuje samo ono što je neko uradio a ne ono što je neko rekao.

Na primer, ukoliko bi predsednik (ne mora to biti trenutni predsednik, mada mi deluje da je baš taj najveći faktor rizika) izjavio da, dok spava, ispod njegovog kreveta slavne bitke vode patuljasti konjanici ogrnuti plaštovima svih zamislivih boja, pa, mislim da bi građanstvo valjalo da bude upoznato s tim. Ipak, oko tačke broj tri koja propagira obavezu glasanja moram da uložim dublji agnosticizam. Da, čudno je da većina ljudi, slutim, veću grižu savesti oseća kada ne prisustvuje skupu stanara zgrade nego kada izbegne glasanje za izbor dve stotine i pedeset predstavnika nacije.

Opet, prisiljavati, kažnjavati? Nije li časnije ostaviti ljudima punu slobodu donošenja odluke o neučestvovanju? Kako god, ta tema vratila me je dvadesetak godina unazad.

Naime, od kada sam postao vlasnik lične karte imam sumnju glede „jedan čovek – jedan glas“ sistema. Nije li mišljenje nekoga ko je pročitao na hiljade knjiga (nisam taj) merodavnije od mišljenja onoga ko je jedan niski stepenik iznad potpisivanja krstićem? Svi imamo ista prava – zdravstvena, obrazovna, prava u smislu međusobnog poštovanja u svakodnevnoj komunikaciji – ali, užasno je to i pomisliti, nemamo svi istu vrednost mišljenja. Ne bi li onda – spremite se da budete zgroženi – bilo društveno korisno kada bi svaki glas nosio zasluženi broj bodova?

Bodovi bi bili određeni po tri segmenta. Broj bodova u prvom segmentu bio bi određen dokumentom sa najvišim završenim stepenom školovanja. Osnovna škola donosila bi jedan bod, srednja škola – dva, gimnazija i visoka škola – tri, fakultet posle srednje škole – četiri, fakultet posle gimnazije – pet (tu je moja malenkost; pokušavam da ne nameštam ovaj eksperiment da bih ispao što bolji), master – šest, dva fakulteta – sedam, doktorat – osam.

Tako dobijenih od jedan do osam bodova činilo bi prvu trećinu ukupnog zbira. Zašto samo dokaz o završenom stepenu škole nije dovoljan da odredi glasačku vrednost osobe? Nije problem u doktorima poput onog Nebojše iz Beograda (neka mu, njemu i njemu sličnima, a biće ih sve više, lažnih osam bodova), već u tome što bismo na taj način pustili novcu da određuje vrednost glasa. Jer, na veliki broj poštenih diploma tokom čijeg sticanja su roditelji godinama čuvali finansijska leđa dolazi mnogo više osoba koje nisu dobile priliku da postanu deo univerzitetske elite jer su sa osamnaest godina morale da počnu da nešto rade. Zato, bodovnu vrednost glasa nastavljamo da određujemo putem dva testa koja se rešavaju na glasačkom mestu.

Prvi test nosi sledećih osam bodova i određuje inteligenciju. Jednako je razumljiv jedva pismenima i akademicima („nastavite niz“, „izbacite uljeza“, „Đura je imao dve jabuke a Milica tri…“; pretpostavljam da ni ovde ne bih prošao previše slavno). Drugi test, donoseći poslednjih osam bodova, određuje opštu obrazovanost (internet i televizija, pravilno upotrebljeni, riznice su znanja dostupne svima – u teoriji koja, da bi postala praksa, zahteva upristojene medije sa nacionalnom frekvencijom) i umanjuje bodovnu prednost fah idiota ostvarenu u prvom segmentu, onom koji se tiče diplome.

U ukupnom zbiru, osoba može imati najmanje jedan i najviše dvadeset i četiri boda što bi izborni proces pretvorilo u Fantoma, Duha koji hoda, surovog ali pravičnog. Da li smo stupili u predele fašizma? Možda ne delim slučajno datum rođenja sa bolesnicom Leni Rifenštal? Ili meritokratije koja se često izjednačava sa fašizmom? Ipak, za razliku od meritokratske utopije, totalitarni sistemi u prvi plan izbacuju ne najvrednije već umereno sposobne, bliske po načinu razmišljanja nesposobnima kojima, budući na istoj talasnoj dužini, umeju da manipulišu. Izbegavajući ove neprijatne misli vratimo se rešavanju praktičnih problema.

Ne ulazeći ovom prilikom u to kako sačuvati tajnost testova u jednom duboko nečasnom društvu, primećujem problem prepisivanja na sam izborni dan. Građanin bi, kao u školi, morao biti posmatran dok rešava testove.

Zatim bi se, nakon što testove preda izbornoj komisiji, vratio u zaštićeni prostor i dobio privatnost dok zaokružuje brojeve na glasačkim listićima. Na koncu bi sve bilo priheftano zajedno (građanin predaje listić u koverti, čuvajući diskreciju izbora). Sad, nezgodan deo… Kako sprečiti da oni koji su glasali u osam ujutru otrče u gradske i opštinske odbore stranaka i izdiktiraju odgovore? Pa, na svakih dvadeset minuta otvarao bi se novi komplet testova, što bi značilo da bi dvanaestosatni izborni dan morao imati trideset i šest kompleta testova. Trapavo i za šume ubistveno, ali ako neko ima bolju ideju otvoren sam za predloge.

Bodovanje glasova povećalo bi izlaznost pametnih i smanjilo izlaznost onih drugih koji bi, pošto niko ne voli da prizna da je glup, zaključili da je ceo taj marifetluk sa izborima veliko gubljenje vremena (otprilike ono što zastrašujuć broj pametnjakovića sada misli). Obrazovani, inteligentni i opšte kulturni zapravo bi, na taj način, između sebe birali pravac kojim će zajednica krenuti. Opet, neka vrsta fašizma? Nakon još jednog prevrtanja očima, zamislite predizbornu kampanju… Ne bi bilo obećanja bez pokrića, ne bi bilo lažnih optužbi, političari bi bili primorani da razumno objašnjavaju prošlost i najavljuju budućnost što bi, posledično, podiglo i njihov intelektualni nivo.

Vrh političke partije ne bi više mogao biti sačinjen od poslušnih gnjida dok bi mentalno nejaki kao trenutno najbrojnija ciljna grupa bili vraćeni advertajzing industriji čije bi učešće u izbornom procesu postalo suvišno.

No, da se vratimo u stvarnost trojice čobana koji mogu da nadglasaju Platona i Sokrata… Ukoliko pametni ljudi ne umeju da ubede (ružnije ali tačnije je reći – prevare) glupe da glasaju tako da svi zajedno dobiju najpravedniju moguću zajednicu, pa, to znači da i nisu baš toliko pametni, zar ne? Na neki naopak i manje očigledan način, zapravo već živimo u vremenu meritokratije, i to podvrste koja vrednuje sposobnost obmanjivanja. Od moralnog ustrojstva vinovnika obmane zavisi da li ona postoji zbog lične ili društvene koristi. Ali, bilo je uzbudljivo maštati.