– Za koga ćemo da navijamo, tata? – pitao me je sin.

– Protiv Hrvata, naravno! – bio sam jasan.

Mali je očigledno o nečem razmišljao.

– A zar Hrvati ne pričaju srpski? Ja njih na TV sve razumem…

– Nije to srpski! – prekinuo sam dete. – To je hrvatski!

– Ali ja sve razumem… – i dalje je bio uporan mali.

– Pa razumeš zato što oni pričaju iskvareni srpski! Samo ga zovu hrvatski!

Mali je nešto razmišljao.

– Tata, jel’ to znači da mi i Hrvati govorimo istim jezikom?

– Pa… govorimo… sličnim – nije se imalo kud.

– Tata, a kakva je razlika između Srba i Hrvata? – ponovo se oglasio mladi istraživač.

– Pa… mi smo… različite vere! – setih se najvažnijeg.

– A koje su vere Hrvati? – nastavljao je mali.

– Oni su katolici, sine. A mi smo pravoslavci!

Dečak je klimao glavom sa razumevanjem.

– A… tata… kakva je razlika između… mislim… tih katolika i nas?

– Kako kakva!? – već me je nervirao. – Pa mi se krstimo sa tri prsta a oni celom rukom čini mi se.

– A koji je njihov bog?

– Ma otkud znam koji! – izgubio sam živce. – Isti je bog! Isti nam je bog, ali su nam običaji različiti!

Nastala je napeta tišina.

– Tata, a jel’ mogu ja ipak da navijam za Hrvate? Kad već pričamo istim jezikom i imamo istog boga…

– E ne možeš! – eksplodirao sam. – Mi uvek navijamo jedni protiv drugih! I jedino se po tome nimalo ne razlikujemo…