Počinjala je finalna utakmica Svetskog prvenstva u fudbalu Hrvatska – Francuska.
– Za koga ćemo da navijamo, tata? – pitao me je sin.
– Protiv Hrvata, naravno! – bio sam jasan.
Mali je očigledno o nečem razmišljao.
– A zar Hrvati ne pričaju srpski? Ja njih na TV sve razumem…
– Nije to srpski! – prekinuo sam dete. – To je hrvatski!
– Ali ja sve razumem… – i dalje je bio uporan mali.
– Pa razumeš zato što oni pričaju iskvareni srpski! Samo ga zovu hrvatski!
Mali je nešto razmišljao.
– Tata, jel’ to znači da mi i Hrvati govorimo istim jezikom?
– Pa… govorimo… sličnim – nije se imalo kud.
– Tata, a kakva je razlika između Srba i Hrvata? – ponovo se oglasio mladi istraživač.
– Pa… mi smo… različite vere! – setih se najvažnijeg.
– A koje su vere Hrvati? – nastavljao je mali.
– Oni su katolici, sine. A mi smo pravoslavci!
Dečak je klimao glavom sa razumevanjem.
– A… tata… kakva je razlika između… mislim… tih katolika i nas?
– Kako kakva!? – već me je nervirao. – Pa mi se krstimo sa tri prsta a oni celom rukom čini mi se.
– A koji je njihov bog?
– Ma otkud znam koji! – izgubio sam živce. – Isti je bog! Isti nam je bog, ali su nam običaji različiti!
Nastala je napeta tišina.
– Tata, a jel’ mogu ja ipak da navijam za Hrvate? Kad već pričamo istim jezikom i imamo istog boga…
– E ne možeš! – eksplodirao sam. – Mi uvek navijamo jedni protiv drugih! I jedino se po tome nimalo ne razlikujemo…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
