Zaštita na papiru, razbijene glave u stvarnosti

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog naknadno je odgovorilo na pitanja povodom istraživanja Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM), prema kom je od 2020. godine zabeleženo najmanje 769 napada na aktiviste i aktivistkinje. U odgovoru Ministarstvo navodi da im se od 2020. godine nijedan aktivista, uprkos podacima koje je objavio YUCOM, nije obratio sa zahtevom za zaštitu ljudskih prava zbog pretnji ili napada.

Takođe, Ministarstvo je istaklo da je od 2020. godine organizovalo gotovo 90 društvenih dijaloga sa više od 5.000 učesnika iz institucija, organizacija civilnog društva i medija, ocenjujući da to „pokazuje spremnost države da pitanja položaja branilaca ljudskih prava rešava institucionalnim putem“.

Međutim, sagovornici Danasa smatraju da postojanje strategija i organizovanih dijaloga ne odražava stvarni položaj aktivista u Srbiji, ukazujući na veliki jaz između onoga što institucije navode u svojim dokumentima i iskustava ljudi koji su izloženi pritiscima i napadima.

Aktivista grupe “Mladi Borba“ Pavle Cicvarić, kaže za Danas da je poslednjih godina nasilje u javnom prostoru postalo sve izraženije. Kako ocenjuje, vladajući režim često doprinosi stvaranju takve atmosfere kroz izjave svojih funkcionera i članova, zapaljivu retoriku, etiketiranje političkih neistomišljenika izrazima poput “blokaderi“ i “teroristi“, ali i kroz fizičke napade.

“Postoji veliki stepen nepoverenja u institucije, a za Ministarstvo bi trebalo da bude alarmantno to što im se građani u ovakvim situacijama više ni ne obraćaju. Mnoge kolege i ja lično smo prijavljivali nasilje nadležnim državnim institucijama, ali ti slučajevi gotovo nikada nisu dobili odgovarajući epilog,” kaže Cicvarić.

Kako dodaje, borba se poslednjih nekoliko godina vodi upravo za to da institucije rade svoj posao, ali one funkcionišu pod direktnim uticajem režima, partijski su instrumentalizovane i zloupotrebljene. Cicvarić ocenjuje da je nepoverenje građana ogromno, a da su institucije često, umesto zaštite, postajale generator progona građana.

“Ne sumnjam da strategije postoje, ali istovremeno svedočimo da se one ne primenjuju. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da njihovu primenu nisam osetio. Jedno je ono što piše na papiru, a drugo je praksa. Politički aktivisti u Srbiji danas najveću pretnju osećaju upravo od institucija koje bi trebalo da ih štite,” smatra on.

Sagovornik ocenjuje da deo aktuelne vlasti čine ljudi koji su tokom devedesetih godina bili povezivani sa politikom koja je promovisala nasilje, ratove i nacionalnu i versku netrpeljivost.

“Nasilje je sastavni deo njihovog načina vladanja. Koliko god se deklarativno predstavljali kao civilizovani, razumni i spremni na dijalog, praksa govori drugačije. Na papiru vidimo strategije, a u stvarnosti pendreke, razbijene glave, hapšenja i montirane sudske procese,” zaključio je Cicvarić.

Aktivisti ukazuju da zaštitu češće pronalaze u organizacijama civilnog društva nego u državnim institucijama, a upravo civilni sektor godinama upozorava na pritiske kojima su izloženi branitelji ljudskih prava.

Generalna sekretarka Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) Milica Borjanić kaže za Danas da i podaci iz njihovog alternativnog izveštaja ukazuju na veoma nizak nivo poverenja mladih u institucije. Kako navodi, kada je reč o odnosu mladih prema institucijama, istraživanja pokazuju da je to poverenje gotovo nepostojeće, odnosno da postoji izražena sumnja u funkcionisanje gotovo svih institucija.

“Kada imamo toliko izraženu represiju na ulici i institucionalnu represiju, jako su male šanse da će se aktivisti osećati komforno ili bezbedno da se obrate upravo institucijama za zaštitu,” kaže Borjanić.

Ona dodaje da je uloga Ministarstva za ljudska i manjinska prava pre svega u kreiranju okvira za dijalog između civilnog društva i institucija, ali ocenjuje da taj mehanizam ne funkcioniše, navodeći kao primer Savet za civilno društvo, čiji su članovi iz organizacija civilnog društva zamrznuli svoj status zbog izostanka realizacija jedne od inicijativa.

“Problem je što Savet za civilno društvo ne može da obavlja svoju osnovnu ulogu, a to je da savetuje institucije, jer mu je to praktično onemogućeno. Predstavnici civilnog društva koji su članovi Saveta nisu bili u mogućnosti da doprinesu radu tog tela, odnosno da upute institucijama zaključke i preporuke koje su pripremili“, navodi ona.

Borjanić ocenjuje da društveni dijalozi koje Ministarstvo navodi kao primer saradnje sa civilnim društvom često ostaju na nivou razgovora, bez jasnog praćenja njihovih rezultata. Kako navodi, ne postoji analiza niti evidencija o tome koliko je usvojenih mera, preporuka i zaključaka sa tih sastanaka kasnije sprovedeno u delo, što je, prema njenim rečima, bila jedna od glavnih zamerki predstavnika civilnog društva.

“Ono što je činjenica jeste da mi zapravo nemamo podatak šta se desilo nakon tih društvenih dijaloga,” ukazuje ona.

Sagovornica Danasa smatra da samo postojanje strategija i akcionih planova ne znači da će oni biti sprovedeni u praksi. Kako navodi, bez obezbeđenog finansiranja i političke volje za njihovu realizaciju, takvi dokumenti ostaju „mrtvo slovo na papiru“.

“Samo zamrzavanje statusa predstavnika civilnog društva u Savetu za civilno društvo došlo je upravo zbog toga što nije bilo reakcije Ministarstva i Vlade na naše zahteve i predloge za promene nakon napada na aktivise, policijskih upada u organizacije civilnog društva i medijskih kampanja usmerenih protiv njih“, zaključila je ona.

Dok Ministarstvo navodi da postoje mehanizmi zaštite i dijaloga, sagovornici Danasa ocenjuju da se aktivisti u praksi često osećaju da su prepušteni sami sebi. Osim pitanja rada institucija, pritisci i neizvesnost sa kojima se suočavaju otvaraju pitanje posledica po njihovo psihičko zdravlje.

Profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu Irena Bošković, jedna od autorki istraživanja o psihološkim efektima aktivizma u Srbiji, kaže za Danas da psihološke posledice društvene i političke atmosfere ne pogađaju samo aktiviste, već šire društvo, dok aktivizam nekima predstavlja način da se sa takvim okolnostima lakše nose.

“Pitali smo aktiviste koji su procesuirani i koji su rekli da su pod pritiskom da li se plaše ponovnog procesuiranja. Mnogi su odgovorili: ‘Koja je poenta da se plašim? Desiće se šta se desi, ali ja moram dalje’. Mislim da svi u ovom periodu osećamo psihološke posledice atmosfere u kojoj se nalazimo, a aktivizam ljudima daje mogućnost da nešto urade po tom pitanju, umesto da samo sede i čekaju da li će se nešto promeniti“, kaže Bošković.

Ona ističe da su mnogi aktivisti u istraživanju kao jednu od najtežih posledica naveli gubitak poverenja u druge ljude. Kako kaže, posebno težak deo iskustva za mnoge bio je osećaj razočarenja u najbliže, kada su shvatili da članovi porodice ili prijatelji podržavaju političku opciju koju oni doživljavaju kao suprotstavljenu sopstvenim vrednostima.

„Kod ljudi primećujemo gubitak poverenja u druge, ali i emocionalnu otupelost. Neki od njih opisuju osećaj da više nemaju mogućnost ni da se raduju, ni plaše kao ranije, jer su se, usled svega što su prošli, na određeni način emotivno iscrpeli“, navodi Bošković.

Sagovornica Danasa kaže da su u istraživanju češće prepoznati pozitivni efekti aktivizma. Kako objašnjava, među njima se posebno izdvajaju osećaj da je individualni doprinos važan, odnosno da i mali lični angažman može imati značaj, kao i osećaj pripadnosti zajednici.

“Ljudi ponovo osećaju ponos zbog zajedničkog identiteta, poput nošenja srpske zastave, ali i pripadnost zajednici ljudi koji dele iste vrednosti i ciljeve. Mnogi učesnici protesta govore o tome da im prija osećaj zajedništva koji doživljavaju kada se nađu među ljudima koji žele isto što i oni“, kaže Bošković.

Govoreći o načinima na koje bi aktivisti mogli lakše da se nose sa stresom i pritiscima, Bošković ističe značaj međusobne podrške i prenošenja iskustava između generacija.

„Iako mislim da se to već spontano dešava, ono što bismo mogli da sugerišemo na osnovu ovih analiza jeste da stariji aktivisti mogu biti sjajni mentori mlađim generacijama i pomoći im da se lakše snađu u ovim turbulentnim okolnostima“, zaključuje Bošković.