Ja samo mislim o revoluciji

To što nam u mislima, kada držimo oči sklopljene, odzvanjavaju reči poput – studenti, blokade, protest, Vučić, revolucija, stotine hiljada ljudi na ulicama, generalni štrajk, pad režima…, to je sve zbog velikog krvavog Meseca koji, u narodnom verovanju važi kao nositelj tenzija, promena…

Šalila se.

Svakako, mislimo na revoluciju sve vreme.

I kad spavamo ili razmišljamo kako ćemo da zaspimo.

Vratiću se na lični nivo.

I kad sam budna. Ja samo mislim o revoluciji. U subotu, 15. marta. Nadam se. Puno se nadam. Valjda je to normalno. Ako i nije, kako je moguće da toliko puno ljudi se nada…

Ne znam.

Sad će subota, samo što nije. Petnaesti mart. Dan D? Što da ne. Nadam mu se, iako je takav pojmovni sklop preuzeo upravo režim Aleksandra Vučića, kao nešto loše. Zašto da ne – dan D?

Taj dan bi mogao da bude najznačajniji dan u našim životima. Subota, sutra.

O tome mislim. Najznačajniji dan, u poslednjih 30 godina. Dan kada će ratnozločinačka elita konačno shvatiti da će biti pohapšena jer krade, laže i profitira na smrti i gladi. Dan kada bude saznala da za nju nema dalje. Nema izlaza. Da je gotovo. Neka i beže… Koga briga… Mi smo zajednica jako dobrih ljudi koja je propatila unazad decenijama pod vođstvom najgorih političkih ološa. Mi to moramo da promenimo. Da ne može više niko nikome da kaže da je antisrbin, da ne voli svoju zemlju u kojoj trpi nasilje, siromaštvo, mržnju i najgore uslove života na evropskom tlu. Decenijama unazad!

Ja obožavam Srbiju. Ja sam patriotkinja, najveća od bilo koje koju može bilo ko od tih ratnohuškačih zlikovaca i profitera da zamisli. Kao i svi ljudi oko mene. U redakciji, u porodici, među prijateljicama i prijateljima.

Pa, hej, znaš li ti ratna huljo, obogaćena na smrti i gladi sopstvenog naroda, koliko mi volimo svoju zemlju? Videćeš u subotu. Ispred Skupštine.

Videće svi zajedno kako će masovnost da ih proguta, kako će da im oduzme dah stotine hiljada ljudi na ulicama Beograda. Sutra. U subotu – 15. marta.

Dok pišem ovu kolumnu, dva dana pre 15. marta, u svojoj redakciji, gde se osećam slobodno i dobro, gde se šalimo o krvavom Mesecu i vetru koji donosi promene, ili, kako kaže moja koleginica – ne, to je, ipak vetar slobode, šaleći se, naravno…, sve je lepo i miriše na proleće. Svi smo jako uzbuđeni. Ili, bar tako meni izgleda. Možda dramatično doživljam… Što da ne. Pre svega sam Snežana koja voli svoj život i svoju zemlju. Volim Srbiju i svaki korak koji sam u svojoj zemlji napravila.

Nema više ustručavanja od emocija. Sledi revolucija. Sledi konačni obrt, kada će ratnozločinačka elita, nastala pre više od 30 godina pasti sa vlasti. Kada ćemo se osloboditi tih hulja, koji su plaćali i inspirisali na genocid, slali sosptveni narod u samoubistvo ili ratno zločinstvo, u siromaštvo i glad nas sve zavili, i na tome i dan danas misle da mogu da grade svoju političku platformu. Da uvećavaju svoja bogatstva, privilegije, hrane sujete, leče frustracije…

Došlo je vreme promena.

Usput. Jedna od možda od najbitnih vesti koja raduje dva dana pre veličanstvenog 15. marta je ta da su obični ljudi oterali plaćenike Srpske napredne stranke, kriminalce okorele, svedoče mediji, nekakve muškarce okupljene ispred TV N1. Negde na Novom Beogradu. Izašli su svojih radnih mesta, bilo ih je, hej, pet puta više nego nasilnika. Nasilnici, iako puni samopouzdanja, „zapalili su“, a građanke i građani koji su napustili svoja radna mesta iz Erport sitija, kako bi im stali ispred nosa, nisu. Oni su im mahali… Ćao, adio…

Tako će biti i sutra. 15. marta. Više nas je. Ne mogu nam ništa. Gotovi su.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.