Kako se skida Vučić

Zašto, kada govori o toj temi, ističe da je Kosovo izgubljeno Kumanovskim sporazumom, da je Srbija kapitulirala, da je izgubila rat. Zašto nameće kontekst da je reč o čistim rukama i ulozi Srbije u tom sukobu, bez ikakvih specifičnih odgovornosti. Zašto smatra da je dijalog o Kosovu privatni dijalog Aleksandra Vučića, kada postoje nezavisne okolnosti u kojima se to pitanje nameće i rešava uz učešće Evropske unije, Sjedinjenih Američkih Država i celokupne međunarodne zajednice. Zbog čega nijednom rečju do sada nije upravo demantovao i pokušao da to prisvajanje i privatizovanje pitanja Kosova od strane Vučića, učini javnim i to na način koji jeste u javnom interesu – suočavanjem sa odgovornošću i istinom.

Suština ovih pitanja iscrpljuje se u činjenicama o tome da je način na koji građanska opcija u Srbiji tretira pitanje Kosova gotovo identična načinu na koji taj problem tretira upravo Aleksandar Vučić. Svodi se na izjave da ga nikada ne bi priznali, kao što nikada o njemu ne bi razgovarali u kontekstu odgovornosti države za takav ishod. Čak je i to manje bitno, nezavisnost Kosova kao ishodište, od onoga šta je država, odnosno tadašnja vlast, udružena sa medijima i društvenom elitom, učinila prema kosovskim Albancima. Posledica suočavanja sa odgovornošću nije nešto što donosi korist onom drugom, u ovom slučaju kosovskim Albancima, već isključivo zajednici unutar koje se odvija. Ona odstranjuje sve one koji su politički i finansijski profitirali na ratu, skida sram i stid sa običnih ljudi koji su uvučeni u tu prljavu igru. Tako se valjda pobeđuje Aleksandar Vučić i ekipa koja i dalje jaše posle svih nesreća koje je nanela društvu.

Unutrašnji dijalog koji je priredio Vučić na sebi svojstven način – kao populista, koji stvara tenziju i kreira ivicu sukoba, ne bi li što duže opstao na vlasti (držeći građane u stalnom strahu da će ih neko napasti, opljačkati, ugroziti) – nije njegov dijalog. Aleksandar Vučić je zapravo samo njegov sadržaj, jedan njegov deo koji dovodi u pitanje kolika je odgovornost ovog bivšeg radikala u tome što su građani Srbije osramoćeni i uvučeni u sukob. Vučić, kao i njegovi saveznici na vlasti, predvođeni Ivicom Dačićem, portparolom svih strahovitih zločina, genocida i etničkih čišćenja, moraju biti predmet dijaloga o Kosovu najpre na takav način. Kao aktivni učesnici, ratni huškači, a potom i kao vlast, koja negira sopstvenu ružnu prošlost, i koja i dalje, na isti način nastavlja da širi mržnju i netrpeljivost prema kosovskim Albancima, ali i svim drugim narodima, protiv kojih su pozivali u rat.

Međutim, taj i takav dijalog o Kosovu nema ko da pokrene. Predstavnici građanskih opcija, od kojih se očekuje da bar u tom smislu daju doprinos društvu i javnom interesu, da rasterećeno i otvoreno govore o činjenicama kako bi ovu nakaradnost i bolest mržnje, ublažili i odstranili, o Kosovu govore na identičan način kao i Vučić, kojeg kritikuju i u čijem dijalogu ne žele da učestvuju.

Taj strah od reakcije obmanute javnosti, žrtve propagande aktuelne vlasti i tokom rata na Kosovu i danas, ta pokvarena potreba da se pridobiju na lažnim osnovama glasovi, upravo zato je i osuđena na propast. Zbog neiskrenosti i sa njom združene nesposobnosti, odnosno gluposti i odsustva hrabrosti, predstavnici opozicije neće učiniti ništa dobro za građane a time ni za same sebe, ako im je do toga samo i stalo.

Da stvar bude komplikovanija, a bliža istini, ispostavlja se i mogućnost da ta opozicija, odnosno njeno liderstvo, zapravo je i sasvim lično i intimno na osnovama koje kritikuje i protiv kojih se bori, kada je odnosu prema kosovskom problemu reč. Uopšte nije isključeno da je njihova informisanost upravo onakva kakvu deli najveći broj građana, da su im činjenice nepoznate, da su im vrednosti, usled tog nedostatka snage i borbenosti za istinom, i same vrlo nakaradne.