Ad acta

Iskreno podržavam taj sporazum i to ne iz ličnih pobuda – pirate moja niskotiražna sočinjenija ne interesuju – mada sumnjam da će, kako se ono kaže, sporazum zaživeti. Nema šanse protiv interneta. Kada duh jednom izađe iz boce, ne može se više saterati nazad. Konačno, internet je svojevremeno i dizajniran da bude „neuhvatljiv“. Nije zgoreg pomenuti da su duhovni oci interneta zapravo bili generali. Stoga je ratobornost internetu takoreći u krvi.

Neće to izaći na dobro. Već se čuju bojažljivi glasovi da je virtuelni svet odneo još jednu pobedu nad stvarnim svetom. Ako zemaljski zakoni prestanu da važe u sajberspejsu, pitanje je dana kada će biti stavljeni van snage i u realnosti. Džabalučari svih zemalja, kao onomad proleteri, ne haju za skrivene opasnosti piraterije. Ljudi prosto hoće da na mukte slušaju muziku, gledaju filmove i čitaju knjige i to pravdaju već izanđalim opravdanjem za svakakva nepočinstva – slobodom. Mi smo, ovde u Srbiji, odavno već videli kako ta sloboda izgleda u praksi, to jest na blogovima i novinskim potkomentarima.

Pa dobro, pitam se, znaju li ti slobodari da besplatan ručak ne postoji. Tamo negde, sredinom osamdesetih, beše se u jednom kafanskom društvu (u ondašnjoj Zori) povela diskusija o tome zašto su književne večeri slabo posećene i došlo se do jednoglasnog zaključka da je to zbog toga što su besplatne. Nešto kasnije smo to i eksperimentalno dokazali. Organizovali smo jedan književni hepening u SKC-u, oglasili se u Politici i pustili karte u prodaju. Ulaznica je koštala otprilike današnjih 500 RSD, a mala sala SKC-a bila prepuna. Mi, učesnici, finansijske vajde nismo imali. Bilo je to vreme socijalizma. Sav prihod je išao SKC-u.

Besplatno se svugde na svetu (ponekad i neopravdano, ali retko) smatra bezvrednim. Uzmimo primer digitalne fotografije. Tu se, da kažemo, plaća samo aparat, dočim su fotografije besplatne. Sa dodatnim memorijskim karticama možeš napraviti na hiljade lepih fotografija koje skladištiš na kompjuterskom disku da ih više nikada ne bi pogledao. Nema više onih starih, dobrih slika po kojima možeš bližnjima da crtaš brkove i rogove. Polovinom prošlog veka maštalo se o seobi na druge planete, a došli smo do toga da smo se preselili na internet. Što i nije tako loše sve dok jednog dana ne nestane struje.