Adidas opanci

Potegnem vam ja, cenjeni publikume, juče, po žestokom mrazu, u zapadnu Srbiju, u zvaničnu i prijateljsku posetu mom drugu, Kukiću i, znate šta, moram da pohvalim državne putare, pa taman me proglasili za režimskog kolumnistu. Snega onoliko, ali carska džada čista kao staklo, isto tako i regionalni put Mladenovac – Topola koji vodi kroz neopevane vukojebine. Put i nije naročito dug, ali zbog „otežanih uslova i prilagođavanja vožnje uslovima saobraćaja“, malo se otegao, šta ću kud ću, pustim radio koji ionako slušam samo u kolima. Mada mislim da tu grešim. Radio je potcenjen medij. Hiljada puta je bolji od televizija, koje takođe izbegavam, ali im povremeno podležem.

Dakle, Miško vozi i sluša radio, a na radiju čuda i pokore. Ne zna se šta je gore: muzika ili vesti. Menjam, tako, stanice i nekako se skrasih na Beogradu 2. I tu ima vesti, ali i govornih emisija, svašta može da se čuje. Na primer jako poučna emisija o skupu u Davosu, posvećenom crnim vizijama budućnosti, o čemu – valjda raspirivanja optimizma radi – u našim medijima ni mukajet. Kako čuh, u koliko-toliko ozbiljnom ostatku sveta ozbiljno se razmatraju katastrofični scenariji saglasno kojima će – relativno skorih dana – žestoki ratovi biti vođeni oko pijaće vode i kukuruza. Utom neki dilber upade sa bombom u Opštinu Čukarica. Taj, pomislih, verovatno već nema ni vode ni hrane. Utom stadoh na benzinskoj pumpi u G. Milanovcu da malo protegnem noge i popijem kafu.

Kad ono, u pumpinom kafiću – međutim. Ne radi grejanje. Ili ne radi kako treba. Kelnericama vise mosuri iz nosa. Ali kad sam već tu, računam, da popijem kafu, neću skidati jaknu, ne navlači se jektika za desetak minuta. Rečeno, učinjeno, stiže kafa, ali uz kafu i SMS. Ko li me se setio, pomislim i pogledah poruku, kad u poruci pitanje Danasove novinarke. Kako ja komentarišem fakat da su se naši rukometaši na dodeli medalja pojavili u šajkačama. I ja pošaljem komentar. Ako ga niste pročitali juče, nema smisla da ga ponavljam, ubajatio se.

Najpre se onomad prekrstih zbog kupaćih gaća vaterpolista, a sad evo i šajkača. Budući, cenjeni publikume, da su pred nama mračna vremena, ovoga puta se nisam prekrstio nego sam odlučio da i ja udarim brigu na veselje i da u „istoriju srpskog sporta“ uđem kao kreator opreme naše rukometne reprezentacije. Šajkaču su sami rukometaši apsolvirali, a ja sugerišem sledeće: brič pantalone od plavog šajka, zubun preko dresa, a umesto štucni – vunene šarenice. Nemoj de neko da mi mazne ideju. Do Strazbura ću ga terati.