Piše, dakle, krle22 da sam u onomađašnjem intervjuu za kulturni dodatak Blica za Memorandum SANU rekao da je „povelja srpske beslovesnosti, arogantnog samosažaljenja i plačevne surovosti“ – jesam to, fakat, rekao – ali Krle prećutkuje ključni deo u kome sam dodao da je Memorandum napisan „penkalom zabodenom u guzicu“.

Obaveštava nas nadalje krle22 da je „sticajem okolnosti“ Memorandum čitao (pretpostavljam „preko veze“) još pre nego što je podastrt SNiS-u i da je zaključio da je sve što je u njemu pisalo u „najvećoj meri istina“, ali da je takvom, „u najvećoj meri istinitom“ memorandumu čorbu zapržio „nacionalistički kontekst“, a stvar dodatno uprskali „nesagledavanje prioriteta“, „neuviđanje relacije između uzroka i posledica i pogrešna procena odnosa međunarodnih snaga“, pa se eto – sticajem nezgodnih okolnosti – pokazalo da sam i ja u pravu – priznaje mi to Krle – kad tvrdim da je Memorandum povelja beslovesnosti itd.

Za razliku od Krleta ja sam Memorandum počeo čitati tek kada je „procureo“ u javnosti, ali sam posle 25-30 pročitanih redova video o čemu se tu radi i Memorandum promptno zavrljačio u kantu za otpatke. Osnovano sam, naime, posumnjao – a oni koji su ga pročitali do kraja potvrdili su moju sumnju – da je Memorandum „u najvećoj meri“ tupoumno, polupismeno i smorno nabrajanje posledica, spisak nespornih nesreća i tragedija, uz koji je priložen i poduži spisak „krivaca“ za sve te nesreće i tragedije, sve ususal suspect do usual suspecta, znate ko su, da ne traćim karaktere.

Pamet koja je napisala Memorandum – shvatio samo to tek posle mnogo godina – ne samo da nabraja nesreće, tragedije i posledice, nego ih priziva pa čak i izaziva i to iz niskih pobuda, jer takva pamet (i po njoj skrojena politika) imaju prođu samo u ambijentu nesreća i tragedija.

Starija je to „pamet“ od „pameti“ pisaca Memoranduma. Ta stara pamet u stvari i nije pamet nego stari zanat. Od osnivanja su u Srbiji brižljivo negovane kultura i manufaktura poraza, a glavni faktori kakve takve društvene kohezije oduvek su bili ozlojeđenost i ojađenost. Na to sam mislio pominjući „arogantno samosažaljenje“ koje – u saglasju sa psihologijom za drugi razred gimnazije – nužno proizvodi „plačevnu surovost“, zlopamćenje i sublesastu, a čvrstu veru da „mi možemo i ono što ne možemo“ i da se nama – kakvu god pizdariju da napravimo – zbog „naših žrtava“ mora „progledati kroz prste“. Srpski Grunf (a pisci i korisnci Memoranduma su listom Grunfovi) ovako bi to postavio: „Kanimo gubiti, jer karijere pravimo ( i pare mlatimo) na samosažaljenju, ali ipak hoćemo pobjeđivati, jer volimo pobjeđivati. Prekardaših. Nastavak sledi sutra.