Budućnost satire

Tako je to. Mi, satiričari, živimo od grotesknih i besmislenih ljudi, stvari i pojava za koje bismo više voleli da ih nema, ali za razliku od političara – koji isto tako (ali mnogo komotnije) žive od istih tih stvari, mi bismo satiričari lako mogli i bez njih da živimo, kao, da kažemo, liričari ili dramoseri. Srećne su one zemlje u kojima ne cveta satira, taj prezreni i često (po autore, naravno) opasni književni žanr.

Znate one viceve o najkraćim knjigama na svetu – Italijanske junačke pesme, Telefonski imenik Tirane, Istorija crnogorskog radničkog pokreta i proče – e, na policu sa tim knjigama bi trebalo staviti i Antologiju švedske satire. Nema, braćo, u Švedskoj ni S od Stradije, ni G od Gospođe ministarke, ni R od Radovana Trećeg. Jok, more. Samo neka melanholija, karamba, masturbacija, preljube i (šatro) griže savesti. Dosta sa lamentima! Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da bismo danas drugu pesmu pevali da smo se temama poput ovih iz poslednjeg Utiska blagovremeno pozabavili, što će reći – ako ne baš od devedesete, a ono bar od dvehiljadite naovamo. Ali ne! Naši su prioriteti bili identiteti i ostale metafizičke trice i kučine. Setite se samo Jego ex Sijatelstva, koji je kao vila sa Lovćena klicao da ćemo u EU ući isključivo sa “našim identitetom” i koji je gradio luksuzne škole po Bosanskim vukojebinama, dok su ovdašnja deca, takoreći đaci iz komšiluka, kenjala po strnjištima.

Sled mučnih događaja učinio je da većini aktera na ovdašnjoj političkoj sceni na jedvite jade dođe iz dupeta u glavu da se Srbi (svi i svuda) ne mogu usrećiti kao “celina”, na veliko, odjednom, ukazom odozgo, a pogotovo da se ne mogu usrećiti (maltene) planskim unesrećivanjem Srbije. Mi smo sada, cenjeni publikume, da izvinite na izrazu, u fazi teškog mamurluka čiji rezultat može biti definitivno trežnjenje, ali – bogme – i delirijum. Videćemo šta će ispasti iz svega toga, ne trčite pred rudu, nemojte očajavati, ali nemojte ni kožne gaće stavljati u naftalin. Ima tu mnogo otežavajućih okolnosti. Evo jedne. Realnost i racionalnost se ovde tako loše kotiraju i na tako su niskoj ceni da pišući ove redove i sam sebi zvučim dosadno, neuverljivo, drkadžijski, nestvarno, onako kako bi – pretpostavljam – sam sebi zvučao švedski satiričar pišući švedsku Gospođu ministarku. A kad smo već kod najkraćih knjiga, evo naslova za još jednu: Najuspešnije srpske vlade.