Fašizam i antifašizam

Proučio sam problem, cher maitre, došao sam do egzaktnih podataka, ali recite mi kako i gde u vremenu globalne suprematije maoista i Crvenih Kmera objaviti rezultate istraživanja koja crno na belo dokazuju da duhovni otac holokausta, Schicklgruber – koji je, čim je shvatio da kao Schicklgruner neće daleko dogurati, prezime promenio u marketinški efektnije Hitler – najverovatnije (neverovatnoća 91,3 %) ne bi prošao purgatorijum porođaja samo da je Semmelweis dopustio porodiljskoj groznici da radi svoj isceliteljski posao.

Prema egzaktnim statistikama, Schicklgruber bi u Bečkim klinikama – i to uz puno sreće – imao 12%, u Salzburgu jedva 8,5, u selendrama Gornje Austrije, u jednoj od kojih se, uz nesebičnu Semmelweisovu pomoć rodio, mnogo manje, tamo praktično ne bi imao nikakvih šansi. Ali otupelost sveta , mon maitre, beše tolika da je stavljen pred izbor – porodiljska groznica ili Hitler – svet plebiscitarno izbrao Hitlera, kao što je 1889 godina pre toga birajući između Barabe i Spasitelja aklamacijom izabrao Barabu, reče Kangilem, a meni grunuše suze umiljenja, reče Stojković, sav tronut. Izvinite za grubost izraza koji će uslediti, reče mi Kangilem, reče potom Stojković, ali kao što sam u tri lepe pizde materine oterao protolevičare, Voltera, Didroa, i Rusoa, u još ću više, zapravo u bezbroj ću pizdi materina oterati antifašizam i antifašiste.

Razlika između fašizma i antifašizma, reče potom Kangilem, reče Stojković, manja je nego razlika između Hutua i Tutsija, istovetna razlici između slikarstva Dalija i Picassa i mnogo manja nego razlika između normalnog i patološkog; nesporna monstruoznost fašizma samo razotkriva nakaznost tobožnje normalnosti antifašizma. Stavite ruku na srce, soil vou plait cher maitre, pa recite – reče mi Kangilem i pokaza rukom na nadiruću hordu pomahnitalih i drogiranih studenata, klošara, propalica i profuknjača – beše to maj 1968, vreme studentskih demonstracija – koji su u prolazu pored La Coupole, masovno razbijali glave, izloge i šoferšajbne i na sav glas urlikali da hoće nemoguće i da to hoće odmah – recite kakva je uopšte, izuzev (površnih) razlika u podjednako prostačkim ikonografijama, stvarna razlika između razularenih minhenskih, berlinskih i drezdenskih rulja koje su sredinom tridesetih razbijale izloge jevrejskih prodavnica i pariske rulje izbezumljenih sifilističara i nimfomanki koja već danima nekažnjeno razbija sve što stigne?

Kakva je, konačno – zanemarimo li zvučne kulise kao nebitne – razlika između orgijastičkih nacističkih partijskih skupova u Nirmbergu i koncerata, zapravo masovnih orgija, engleskih rock bandi Beatles i Rolling Stones – isto je to divljaštvo, isti nordijski tam tam ritmovi, ista izbezumljenost – a ako neke razlike ipak ima, onda ona ide u korist nacističkih skupova jer je na tim skupovima buka bila u najmanju ruku trostruko manja.