Dragan Đilas je, cenjeni publikume, počeo da se ponaša kao onomad njegov prezimenjak Milovan. Dobro, de, nije baš da je napisao nešto ubitačno po establišment, poput Anatomije jednog morala, ali zato neće ni zaglaviti na dugogodišnju robiju niti će postati disident.
Ambicije su mu za sada skromnije: naumio je da departizuje takozvana javna preduzeća i u tom smislu je svima koje to može interesovati dostavio nacrt odgovarajućeg zakona.
Đilasov zakon predviđa ukidanje upravnih odbora, tih neiscrpnih izvora lakog keša, i njihovu zamenu „nadzornim“ odborima. U čemu će, osim u nazivu, biti razlika – ne znam, nisam čitao nacrt – ali ako članstvo u „nadzornim odborima“ ne bude dobro plaćeno, teško da će mu taj zakon proći. Pooštravanje kriterijuma za izbor direktora i uvođenje javnog konkursa za direktorska mesta, takođe nisu stvari koje bi obradovale Đilasove stranačke i koalicione drugove, ali ni opoziciju. Štaviše, usvajanje jednog takvog zakona moglo bi da destabilizuje Srbiju. Jer su javna preuzeća, dame i gospodo, temelj ovdašnjeg političkog sistema.
Pokušaću da to objasnim. Kao što znamo, broj ministarstava je, uprkos neprestanim tendencijama ka povećavanju, ipak ograničen i u njima se mogu udomiti isključivo partijske vrhuške, dakle ljudi od vrhovnog poverenja i njihovi ljudi od poverenja. Šta, pak, raditi sa famoznim „srednjim ešalonom“ koji vapi za svojim pravicama? U poređenju sa indijskim kastinskim sistemom (koji ima mnogo sličnosti sa unutrašnjom organizacijom srpskih stranaka) ti srednji dilberi su neka vrsta kšatrija koje se, istina, ne mešaju sa bramanima, ali koji su neophodni za rad sa vašijama i šudrama, to jest sa nama, običnim građanima. Direktori javnih preuzeća uglavnom se regrutuju iz kaste tih kšatrija. Neće mu ga, majci, ni jedan od tih direktora prismrditi partijskom Parnasu, ali će zato dobiti ogromnu platu, često nekoliko puta veću od popečiteljske, i ta je plata garant primerne kšatrijske lojalnosti.
Podrazumeva se da je u sistemu burazerskog pluralizma stručnost sporedna stvar, pa se tako, figurativno govoreći, često događa da za poslovođu prodavnice porcelana postave goniča slonova ili da direktor javne fabrike peska otvori poslovnicu u Sahari. To možda nije ekonomski probitačno, ali strankama donosi unutrašnju stabilnost. Koju bi sad Đilas da razori zakeranjem na stručnoj spremi i insistiranjem na javnim konkursima. Pa zar su se zato svi oni siroti mali direktori borili u kampanjama po vukojebinama? Neće ovo proći, cenjeni publikume, tvrd vam stojim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
