Kad god intuitivno i saborno oseti da je dibidus zaglavila u ćorsokaku – a to joj se počesto događa – Srbija umesto da mućne glavom i što se kaže „okrene list“ promeni – društveno uređenje, a sve drugo ostavi isto.
Sledstveno je Srbija u tom sumanutom tumaranju iz istorijskog ćorsokaka u ćorsokak promenila sva raspoloživa društvena uređenja, sva je saborno i oduševljeno prihvatala i sva je – kad bi kucnuo čas (ili kad bi neko spolja kucnuo čas, i to je bivalo) – saborno uvaljala u govna, a mene je decenijama kopkalo kako se dogodilo da nas zaobiđu severnokorejski Đu Če i libijska Džamahirija, da bih tek nedavno dokonao da je to zato što je Đu Će nekako „pretvrd“ za mekoću slovenske duše, a Džamahirija, pa bar je to jasno – nema alkohola, bato.
Znam da se gorljivim srpskim republikancima ovo neće dopasti, ali republikance ne bi trebalo da iznenadi ako se Srbija skorih dana ponovo vrati „korenima“ i ponovo prigrli monarhistiju kao društveno uređenje. Neće to biti naročit šok za republikance. Malo će se ibretiti pa će prekonoć postati monarhisti i Bog nas veselio.
Što bi rekli adventisti, mnogi znaci vremena ukazuju na tu mogućnost, evo nekih: zaglavili smo u žestok ćorsokak koji euromalčani u naivnosti tumače kao „povratak u devedesete“, za razliku od moje malenkosti koja to objašnjava kao neizlazak iz 1903.
Znak drugi: na našem pravu da televizor gledamo pored kible, uveliko ide serija „Koreni“, nema, nam, dakle druge nego da se korenima – čim se tako naredi „odozgo“ – saborno vratimo. Znak treći: Nj. S. patrijarh Irinej onomad je blagoizjavio da bi Srbija pod obavezno trebalo da bude monarhija, što je ravno kopernikanskom obrtu jer je Nj. S. pre – koliko – samo nekoliko meseci blagodario Bogu što nam je poslao Njega Vrhovnog, Vučića. Neko se izgleda presaldumio i Vučiću uskratio milost, da li Bog, da li patrijarh, to je već teološko pitanje.
Kao što nije nepoznato, moja malenkost je zagovarala monarhiju kao najprobitačnije društveno uređenje za srpski narod i senat. Ne zbog dvorskih dama, dvorskih balova i dvorskih budala, nego iz čistog pragmatizma. Ovako sam računao. Kraljev suverenitet jeste u savremenim monarhijama dibidus simboličan, ali nije ništa manje simboličan nego suverenitet naroda, naročito ne u Srbiji.
Da pojednostavim. Ako bi, dakle, kralj – tako sam vaktile kontao – bio simbolični nosilac suvereniteta i nominalni šef države onda bi bilo nemoguće da ovaj ili onaj republikanski glavešina (bilo koje boje) prigrabi moć kojom je u novijoj istoriji raspolagao samo Haile Selasije.
Tako sam kontao u relativnoj mladosti-ludosti, sada u starosti-ludosti dokonavam da u obzir nisam uzeo dva bitna faktora – podnarednika i Apisa. Kralja bi neko morao da vrati na tron, a to u Srbiji može samo neki Apis, pa bismo prošli kao što smo prolazili od 1903. do danas. Samo bi podnarednici vajdili. Več šilje Sebestijane Kurtzeve. Dogodine u kraljevini,
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
