Početkom šezdesetih godina prošlog veka moje rodno mesto, Bajina Bašta, bila je poprište žestokih srpskih podela. Kako je to Bajina Bašta bila podeljena? Po komšilucima, eto kako.
U varoši od ondašnjih tri-četiri hiljade duša, vo vremja ono postojali su sledeći, nazovimo ih „gangovi“ – Donjani, Gornjani, Pijačari, Srezovci, Lužani i Prekoriječani. Ja sam, da kažemo, i onda kao i sada bio granični slučaj. Moja kuća se nalazila (i još uvek se, fala Bogu, nalazi) na ćošku ulica Maršala Tita i Svetosavske, na samoj granici Gornjana i Donjana. U teritorijalnom smislu moja malenkost je pripadala Gornjanima i verovatno bih i bio Gornjanin i ostavio zapaženog traga u istoriji gornjanskog pokreta, da se nisu isprečile neke okolnosti lične prirode. Gornjani su, naime, bili dve-tri godine stariji od mene – to je u tom uzrastu velika razlika – a Donjani su mi bili listom školski i lični drugovi, pa sam se družio uglavnom sa njima. I tako sam zaradio titulu „izdajnik“. Tako su me ponekad zvali moji susedi, Gornjani – Izdajniče.
Da li je bilo fizičkih obračuna između bajinobaštanskih klanova? Ruku na srce – nije. Ili bar ja ne pamtim ni jedan vredan kolektivnog pamćenja. Poneka klinačka makljaža i tako to. Bile su to, rekao bi čovek, podele radi podela koje nisu ometale idilični život „gradića na desnoj obali Drine“. Kada bi, recimo, subotom ili nedeljom u B.B. doguzeljao neki kaubojski film, pomenuta teritorijalna podela ustupala je mesto jednoj sasvim drugoj. Prva četiri reda u bioskopskoj sali bila su rezervisana za „žestoke momke“, najjače pripadnike svih zaraćenih komšiluka koji su u uzornoj slozi krckali semenke i unisono zviždali kada bi Džon Vejn poljubio neku učiteljku.
Mi, sitne ribe pljuckavice, buranija i nejač, takođe smo sedeli u nacionalno mešovitim redovima. Ali duh srpskih podela je dugo vremena lebdeo nad Bajinom Baštom. Ja sam, da prostite, imao još jednu otežavajuću okolnost – prezime. Ma, đe može Basara biti Srbin, tako su to povremeno komentarisali mali bajinobaštanski velikosrbi. Ja sam ih ubeđivao u suprotno. Uglavnom uzalud. Pa sam zato u jednom momentu i prestao. Zauvek. Sve u svemu, no big dil. Muke odrastanja. A priča ima i hepiend. Već tamo negde, sredinom šezdesetih, Gornjani, Donjani i ostali nestadoše u ropotarnici istorije kao rukom odneseni. Šta se dogodilo? Beše počela da se gradi HE Bajina Bašta, slegao se u Bajinu Baštu silan radnički i inženjerski narod svih naših naroda i narodnosti pojavile se LP ploče i električne gitare, živnulo sve nekako i duh tolerancije je definitivno zavladao mojim rodnim gradom. U kome i dan danas vlada.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
