Gledam juče (devetog marta) fotografije sa devetomartovskih demonstracija i sve mi se čini da je prošlo mnogo više vremena, iako ni dvadeset jedna godina nije malo. Te crno-bele fotografije govore mnogo više nego stotine hiljada reči koje će se ovih dana izgovoriti i napisati, samo se treba malo udubiti.
Prva stvar koja upada u oči jeste da su napravljene klasičnom, odavno napuštenom fotografskom tehnikom i da kao takve ne pripadaju digitalnom dobu. Reklo bi se da im je pristalije društvo fotografija sa demonstracija od dvadeset sedmog marta 1941. nego fotografija slikanih 1999. U taj low tech ambijent savršeno se uklapaju milicajci dovedeni iz cele Srbije da pendrecima (a ako zatreba i mecima) brane tekovine – Druge tehnološke revolucije. Da, da, dobro ste pročitali. To je suština bitke vođene onog vetrovitog devetog marta.
Dakle, milicajci! Na milicajskim glavama lepo vidimo titovke sa petokrakama i one smešne šlemove nalik na vatrogasne; odeveni su u drljave vetrovke i cipelčine sa debelim gumenim đonom; oružje i oprema visi sa izgužvanih čuvara poretka; na nekakva borna kola su zašvajsovali rešetku za potiskivanje demonstranata; sve to izgleda kao luk i voda u odnosu na današnje srpske žandarme i specnazove koji liče na robokape.
Istina je da Milošević tih dana brani svoju guzicu, ali on istovremeno brani i nešto mnogo više, a da verovatno toga nije svestan. On po svaku cenu hoće da sačuva jedan već klinički mrtav društveni poredak zasnovan na statičnosti, laganju i strahu, poredak u kome policija deluje takoreći magijski, samim svojim prisustvom. Moji vršnjaci će se svakako složiti da je sedamdesetih godina prošlog veka najobičniji pozornik imao veći autoritet nego današnji načelnik generalštaba. U takvom poretku autoriteti su lažni, ali se nikada ne dovode u pitanje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
