Lažovske mreže

Nisam znao šta da kažem mom drugu, kao što, cenjeni publikume, ne znam ni vama šta da kažem, osim da nemam ništa s tim. Neko je izgleda otvorio – je l se to tako kaže – nalog na moje ime. Kao što je onomad čak četvoro dilbera otvorilo fejsbuk stranice pod mojim imenom i prezimenom. Tu se, kažu mi moje krtice sa „društvenih mreža“, na veliko proseravaju, mudruju i palamude. I nikom ništa. Šala komika. Slutio sam ja da će i internet – od koga sam u pionirsko doba mnogo očekivao – završiti u raljama morona i mufljuza.

Što se tiče takozvanih društvenih mreža, u startu sam imao averziju prema njima upravo zbog obilja mogućnosti koje nude. Te (prividne) mogućnosti su, konačno, razlog njihove globalne i opsesivne popularnosti. Ne sviđa ti se, recimo, da budeš neki tamo skomračni N.N. I za to ime leka. Otvoriš fejsbuk nalog na ime Džems Din Junior, zapadnrčiš na stranicu sliku nekog platinastog lepotana i popularnost ti vrtoglavo skače. Naivčina, Bogu hvala, ima na svakom koraku. Među desetinama hiljada fejsbuk zaluđenika uvek će se naći bar nekoliko koji će popušiti tvoju priču. Malo li je na ovu skupoću? Vajda istina, mala. Ali znate šta kažu u Čačku i okolini: Mala vajda veseli čoveka.

Moje loše mišljenje o društvenim mrežama, a naročito o fejsbuku, dramatično se pogoršalo otkako sam nedavno pogledao film o njegovom izumitelju. Pokazalo se da je fejsbuk, taj mit XXI veka, nastao iz izumiteljeve niske pobude da smesti devojci koja ga je šutnula. A šutnula ga je zato što je izumitelj bio jerk, iliti u prevodu – drkadžija. E, jerk je na konto fejsbuka namlatio silne pare i usput – ako je verovati filmu – zeznuo i tipa koji ga je finansirao. Šta nam ovo govori? Govori nam da je fejsbuk i slične mreže prirodno stanište za prevarante svih vrsta. Ne zaboravimo ni fotošop lepotice.

Ruku na srce, i ja sam svojevremeno bludeo po društvenoj mreži. Bilo je to pre mnogo godina, kada je internet bio u povoju i kada i kada se na njemu moglo naći puno toga interesantnog. Sve je to, naravno, bilo prilično neugledno i zvalo se chat room, ili tako nekako. I ja sam u jednom trenutku podlegao zovu nesputane komunikacije, pa sam počeo da se na četu oglašavam pod zvučnim imenom madmax.

I znate šta? Brzo sam primetio da mi lupetanje, bulažnjenje, zamlaćivanje i još štošta drugo mnogo bolje ide kada nastupam kao madmax, nego kada delujem pod krštenim imenom i prezimenom. Malo sam porazmislio i društvene mreže zauvek okačio o klin. Još samo da dam oglas u Politici: Odričem se gluposti napisanih pod mojim imenom na tviteru i fejsbuku, a eventualne dugove ne priznajem.