Ono se, ljudi moji, moralo videti iz svemira, a svakako nije moglo proći neopaženo državnim organima Srbije. Nema u toj raboti ništa ispod makar jednog miliona, bilo tona bilo evra. Sva ta lova odlazi na račune kojekakvih privatnih firmi, što bi bilo za svaku pohvalu da se ta kinta ne skida direktno sa računa države Srbije. Za deset godina nekih dva koma šest milijardi evra, nemojte me držati za reč za svaki cent, rekoh već da nisam upućen u materiju.

Autorka Insajdera, Brankica Stanković, izjavila je uoči početka prikazivanja da očekuje napade sa svih strana, naročito sa one „patriotske“. Ali nije se moralo čekati na početak emitovanja. Odmah su se javili oni vazda budni rodoljubi koji su u novoj seriji Insajdera videli ujdurmu za priznavanje Kosova. Neprejebivi su to svati! Saglasno takvima, Insajder nastoji da „dokaže da su svi na Kosovu lopovi, a iz toga će proizići da nam takvo Kosovo ne treba, pa zašto da ga onda ne priznamo“.

Tako to ide sa patriotskim logikom. Evo, kada se prosula ona Manterova priča o mitingaškom belaju i Koštunici kao glavnom osumnjičenom za paljevinu, DSS je odmah izdao saopštenje, kome bi na konzistentnosti pozavideo i sam Bertrand Rasel. „Istina je“, saopštava nam saopštenje, „da Koštunica nikada ništa nije zapalio, kao što je istina da su nas Manterove gazde bombardovale 1999.“ Čista desetka! Nesporno je da Koštunica nikada ništa nije lično zapalio, čovek ne puši, a čisto sumnjam da ume da zapali vatru u šporetu u Belanovici. Još je čistija istina da smo 1999. godine bili bombardovani. Ali kakva je veza između te dve istine, ako imamo na umu da se Koštunica tereti za sasvim drugu stvar, to će nam jednoga dana možda i biti jasno, kada se vinemo do astralnih visina „srpske misli“. Tada će nam, takođe možda, biti jasnije zašto se (i zbog koga) siromašna država Srbija odriče par milijardi evra, koje sada, uz veliku kamatu, prosi po belom svetu.