Sve se češće, cenjeni publikume, pitam: je li ovo država ili luna-park? Evo, čitam da je nekoj majci invencije palo na pamet da na Novom Beogradu sagradi repliku predratnih Terazija, „da se Novobeograđani ne bi izlagali naporima odlaska“ do pravih Terazija, onih na Terazijama.
Nove stare Terazije, čitam u novinčinama, treba da budu podignute na lokaciji između novobeogradske železničke stanice i tržnog centra Vero, pa je za pretpostaviti da je arhitekta, ako već insistira na vernosti kopije, predvideo i onaj depandans Picinog parka pored hotela Moskva. Investitor ovog projekta, cenjeni publikume, nije D. M. Palma, već prestoni Grad Beograd, što celom poduhvatu daje određenu predizbornu težinu.
Ne treba sumnjati da će Nove Terazije (koje će narodni genije nesumnjivo nazvati Đilastaun) izazvati erupciju oduševljenja u širokim narodnim masama. Već vidim RTS-ove reportere/ke kako presreću bake sa unucima i kako postavljaju večno pitanje: „Kako vam se čine Nove Terazije“ i već slušam bake kako – presrećne što su dospele u Nacionalni dnevnik – seru kao foke kako su Nove Terazije „nešto najlepše što nam se dogodilo poslednjih godina i kako su one divno mesto za odmor i šetnju.“ Naći će se, naravno, privida demokratije radi i neki drkadžija koji će natuknuti nešto o tome da je umesto falše Terazija bilo bolje napraviti pedesetak pravih stanova, ali bože moj, narodu se ne može ugoditi. Svako ima pravo da iznese svoje mišljenje, pa i oni koji dolaze na novobeogradske Terazije samo da bi zakerali.
Takvi smo mi Srbi. Čak i kad smo, poput moje malenkosti skloni satiri, to uopšte ne znači da smo imuni na masovna oduševljavanja simulakrumima srpske lunaparkovske demokratije. Evo, recimo, onoliko sam se izrugivao euforiji oko Na Adi ćuprije, podsmehivao se razdraganim šetačima, a na kraju sam se – sad kad se poluotvorila – navukao na ćupriju. Potegnem, recimo, negde na Novi Beograd, đavo mi ne da mira da idem uhodanim rutama, eto mene Na Adi ćupriji, pa neka je i duplo dalje. Fasciniraju me sve one petlje, sve one sajle i svi oni lampioni, osećam se ponosnim kao Srbin, nekako kao u velikom, sređenom svetu, ali negde na polovini mosta u meni se ipak probude kritički i satirični duh. Šta ću kad sam nakrivo nasađen! I tu negde ukačim da je Na Adi ćuprija zapravo simbol naše evropske politike. Izgleda, dakle, evropski, ali kad malo razmisliš, vidiš da ona spaja hipodromski krš sa buvljom pijacom.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
