Mali rat, tri sa tri

Sad će nacionalni geografi bezbeli zagrajati – kakvom crnom Gornjem Pičkovcu, takvo mesto ne postoji – i geografi će (privremeno) biti u pravu, Gornji Pičkovac (zvanično) ne postoji, ali će još kako postojati, čim „kritičnoj masi“ dođe i dupeta u glavu da se Srbija odavno pretvorila u Gornji Pičkovac bez pokrajina.

Pretpostavljam da ste dokonali da danas sledi nastavak epopeje o bici za Lučane koja će – ako stvari nastave ovim tokom, a ne vidim kojim bi drugim – uskoro biti ovekovečena u TV seriji, u veleprodukciji našeg prava da ne znamo ništa što je „tamo gde treba“ procenjeno kao nevredno znanja.

Budući da su u Srbiji – umal ne napisah Gornjem Pičkovcu – izbori po tradiciji produžetak rata političkim sredstvima, nije na odmet podsetiti se šta o umeću ratovanja kažu autor parafrazirane rečenice, Fon Klauzevic, i njegov drevni učitelj Sun Cu. Drevni đenerali su bili jednodušni u oceni da se mudrost zapovednika ne sastoji toliko u uništavanju neprijateljske žive sile, koliko u čuvanju sopstvene, a naročito su upozoravali na opasnost od preterivanja u napredovanju i pobedama.

Treba li reći da su drevni đenerali džaba krečili. NJihovim tupoumnim potomcima i još tupoumnijim potomačkim političkim zapovednicima (svih boja) nikako nije dolazilo iz dupeta u glavu da je svaka ekspanzija – bilo vojna, bilo politička – u stvari usporena eksplozija i da za razliku od klasičnih eksplozija – u kojima eksplozivna naprava najpre uništi sebe, pa tek onda okolinu – ekspanzionističke strategije i politike najpre razore okolinu pa tek onda sebe.

A naročito ne valja i žestoko se olupava o glavu – kaže Fon Klauzevic – ako se takozvani mali rat vodi strategijama i sredstvima velikog rata. Narodski rečeno, kad se vo zakolje zbog kile mesa, u konačnom obračunu veću štetu pretrpi koljač, nego vo, mada to u početku ne izgleda tako.

E, lučanski lokalni izbori su bili školski primer vojevanja koje će se na kraju pobedniku olupati o glavu, tim pre što lučanski stratezi ne daju ni pet para na Sun Cu-a nego primenjuju strategiju onog drevnog podnarednika, vaginofila.

Šta je, recimo, u Lučanima, u svetu neđelju, tražila staatspolizeiamtsekretarka Hrkalovićeva (odevena u bojevu trenerku) ako ne đavola koga je – kako bubanj kaže – na kraju i dobila, u liku Boškića Obradovića kome je iz nogavice izvirivao svitnjak dugačkih gaća od kevlara. Po mojoj proceni, Hrkalovićeva je u Lučane došla u svojstvu visokog podnarednika, čisto da proveri da se neko slučajno ne drzne da ne glasa za kralja, a imala je i pomoćnike – udarne jedinice fotografa amatera koji su slikali svakog u blizini glasačkih mesta i odašljali poruku – ja sam te slikao, slika će stići tamo „gde treba“, a ti sad pamet u glavu, pa glasaj po savesti… Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.