Tako je bilo i onomad, u Dragincu, u koji je premijer potegao da položi venac na spomen-kosturnicu tamošnjih građana i seljana streljanih u Drugom svetskom ratu. Dobar ukus bi nalagao da se u takvim prilikama kaže nekoliko bogougodnih i smirenih reči, ali Ivica baš nije mogao da se uzdrži, pa je održao miting, veoma sličan mitinzima koje je sazivao njegov počivši predsednik, samo manjeg obima, valjda prema svecu i tropar.

Tu je Ivica održao vatrenu govoranciju o nezahvalnoj Evropi, kojom žare i pale nekadašnji okupatori, njihovi saveznici i domaći izdajnici, a u kojoj, eto, nema mesta za stradalnu Srbiju i još stradalnije Srbe. Ne sumnjam da je pobrao ovacije, ali njegov odgovor se čuo i do poslovično uzdržanog Brisela, koji je stvar „primio na znanje“, ali je nije prokomentarisao, niti hoće, što ne znači da neće biti konkretnih posledica po sve nas. Povraćaj viznog režima, recimo.

Nešto kasnije, kada je antifašistički i patriotski žar zgasnuo, Dačić se izgleda opsetio da je prekardašio i po ovdašnjem društvenopolitičkom običaju krivicu svalio na novindžije koji su, saglasno Dačiću, njegove reči povadile iz konteksta, pa ih posle pogrešno interpretirale, pa je iz svega toga nastala zbrka za koju Ivica traži momentalno izvinjenje. Kako čuh na radiju B92 i Tanjuga.

Radio B92, međutim, nije bio lenj, pa je ponovo pustio tonski zapis Dačićeve govorancije na osnovu koje se može zaključiti da je Ivica sam sebe istrgnuo iz konteksta i pogrešno interpretirao. Što će reći: rekao je od reči do reči ono što je štampa prenela. Nećemo mi, braćo i sestre, kako stvari stoje, daleko dogurati sa ovakvim premijerom. Ne mislim pritom na EU. Predaleko je to. Mislim na Srbiju, koja je pod mudrim rukovodstvom Ivice Dačića ponovo krenula u proizvodnju neprijatelja.