Nenarodna biblioteka

Dobro! Vlada postavila, vlada smenila. Vladino pravo! Ali upadljivo je da posle Ugričićeve smene Narodna biblioteka Srbije nikako ne uspeva da se konsoliduje. Te „vršilac dužnosti“, te „vršilac vršioca dužnosti“, te jedan UO, te drugi UO. Šta da vam pričam! Belaji. Pa dobro, šta da se radi? Imam li ja nekakvo rešenje? Imam! I sad ću da ga podastrem popečitelju Tasovcu, koji se zdravo uozbiljio i usamozatajio otkako se zapopečiteljio. Obraćam se, dakle, Tasovcu čisto pro forme, da bih zadovoljio princip subordinacije, a u stvari predlog podastirem višim instancama, onima kod kojih je i nož i pogača.

Ovako, dakle, gospodo srpski državnici. Zar ne mislite da je malo zazorno da je jedna Argentina, recimo, za vreme nenarodnog režima Huana Perona, imala dovoljno pameti da na funkciju direktora Nacionalne biblioteke postavi Borhesa, a da naša demokratska Srbijica na istu poziciju uporno nameće kojekakve dr prof. Joviće i kur moj Spasiće, koji su, možebiti, načitani momci, ali koji, da kažemo, nemaju „težinu“. Na (očekivani) prigovor naših državnika – niste vi srpski pisci Borhesi – i ja ima spreman odgovor: niste ni vi, srpski državnici, Peroni.

Predlažem, dakle, gornjim naslovima da za direktora Narodne biblioteke Srbije višnjim ukazom Vlade postave nekog od uglednih srpskih pisaca. Evo, recimo, šta bi falilo da direktor bude jedan u svetu poznati David Albahari ili (ne manje poznati) Dragan Velikić. Ili Vava Petković. Nisam lažno skroman. Kandidovao bih ja i moju malenkost, ali nisam završio fakultet, pa ne zadovoljavam „uslove konkursa“. Držim da bi Narodna biblioteka time mnogo dobila, iako bi partije i partijski miljenici bili na izvesnom gubitku. Dobra kulturna politika je, čestnejši, ona koja iz kulture odstrani politiku.