Odgovor Čoveka Nikoli Selakoviću: Narodna biblioteka nije namerno gađana 6. aprila

U cilju što vernijeg prenošenja njegovih stavova slobodan sam da ga citiram na ovom mestu: „Ali što sam ovo pomenuo. Vama je možda promaklo. Mada sumnjam da je Mariću promaklo. Na nacionalnom javnom servisu, u udarnom terminu, u informativnoj emisiji, izlazi čovek koji je istoričar, koji čak radi na jednom državnom istorijskom institutu, a mi ih našom kuratom srećom imamo više, ne jedan. Koji otvoreno kaže, parafraziraću, da biblioteka (na Kosančićevom vencu – prim.ur.) nije bila cilj i da se maltene to tako slučajno desilo. I u nekom narodnom pokolenju ispašće da smo je mi sami zapalili, da smo je mi sami srušili.“

Jednako je pošteno da citiram i sopstveni deo izjave koji je sporan gospodinu ministru: „Na osnovu raspoložive arhivske građe srpska istoriografija je ustanovila da ova zgrada nije namerno gađana, nego da je jedna zapaljiva bomba pala na krov i da je to tinjalo više dana i gorelo u tom jednom haosu; služba vatrogasna nije odradila posao. Inače, neophodno je istaći da je Kraljevina Jugoslavija predvidela da se celokupan fond izmesti i da su knjige popakovane u sanducima i da kamion po njih nikada nije došao. Naravno, naknadno su izgrađeni stereotipi da je zgrada namerno gađana, što, naravno, ne smanjuje svu štetu koja je prouzrokovana. Da li namerno ili ne, ona je zapaljena – to je jedan kulturocid. To moramo uvek da istaknemo; tu je nestalo pamćenje jednog naroda koje na ovim prostorima traje od pamtiveka.“

Ja sam istoričar po struci i opredeljenju. Mene je, što bi naš narod rekao, „baba zaklela da se ne bavim politikom“, te nisam član nijedne stranke ni pokreta. Kada sam odbranio svoju doktorsku disertaciju 2019, ja sam, poput svih mojih kolega, položio svojevrsnu zakletvu da ću služiti samo nauci i braniti njen integritet i teritorijalni suverenitet.

Kao što sam ukazao u odgovoru novinarski RTS-a Biljani Radulović, naša istoriografija, na osnovu raspoloživih arhivskih dokumenata, utvrdila je da Narodna biblioteka na Kosančićevom vencu nije namerno gađana. Na osnovu čega je zasnovana ova teza?

Krajem tridesetih godina 20. veka nemačka vojna obaveštajna služba prikupljala je obaveštajne podatke u obliku izveštaja, fotografija i mapa najznačajnijih zgrada, mostova i drugih objekata u Kraljevini Jugoslaviji (o čemu će uskoro kolega dr Radosav Tucović napisati knjigu). Sastavljen je spisak od 58 najvažnijih zgrada u Beogradu i Zemunu i na ovom spisku nema Narodne biblioteke.

Za razliku od današnje raspoložive tehnologije, nišanski uređaji aviona nemačke i drugih vojnih avijacija nisu imali mogućnost preciznog gađanja. Odstupanje od mete od 100 metara i više bilo je normalna pojava. Dakle, narodski rečeno, da su hteli da gađaju Narodnu biblioteku, morali bi taj deo grada da sravne sa zemljom. Sasvim suprotno, ovaj deo grada ostao je i danas gotovo isti kao 6. aprila.

Ne postoji faktografski dokaz da je Adolf Hitler izdao naređenje da jedna od meta bude Narodna biblioteka. U posleratnom zapisniku saslušanja generala Aleksandra Lera, koje se često ističe kao krunski dokaz, ne postoji izjava da mu je naređeno da namerno gađaju Narodnu biblioteku. General Ler bio je izričit da je dobio samo osnovne smernice da vojni objekti budu prioritet. Detaljno planiranje napada samostalno je izvršio.

Kolaboracionističke vlasti su izvršile istragu i ustanovile da je zapaljiva bomba pala na krov i izazvala požar, koji je goreo dva dana dok zgrada nije potpuno izgorela. Bombom ove vrste bila je pogođena i zgrada Muzeja srpske zemlje u ulici Knjeginje Zorke (drugi deo grada u potpunosti), ali ona nije izgorela jer je intervenisao preparator Dobrivoje Stojadinović, koji je kao dežurni imao zadatak da reaguje u slučaju ovakve opasnosti. Odmah po ulasku u Beograd nemačke okupacione vlasti pokazale su veliko interesovanje za arhivskim dokumentima i bibliotečkim fondovima.

Čitave lične biblioteke su oduzimane i transportovane u Nemačku. Dakle, Nemcima nije bilo u interesu da bilo šta ove vrste uništavaju, jer su smatrali da je ova pobeda sasvim izvesna (što će se pokazati kao tačna pretpostavka), ali i definitivna (što će se pokazati kao pogrešna pretpostavka). Dodatno, ja nisam uspeo da pronađem nijedan podatak da je nemački politički i vojni vrh prilikom operativne pripreme i izvršenja napada na zemlje poput Poljske, Francuske i SSSR-a posvetio posebnu pažnju osvetničkom uništavanju kulturne baštine. Moram ovde da podsetim da je Adolf Hitler gajio veliki animozitet prema srpskom narodu, ali i mnogo veći prema poljskom i ruskom.

Na kraju, kao što sam i istakao tokom razgovora u Dnevniku RTS-a, to što biblioteka nije namerno gađana ne umanjuje ovaj svojevrsni kulturocid. Stradalo je pokretno kulturno dobro od neprocenjive vrednosti, ne samo za srpski narod, već i u evropskim okvirima. Nisam od onih koji smatraju da znaju sve i da su nepogrešivi. Jasno mi je da je ovakvo tumačenje ministra Selakovića došlo kao rezultat površnog poznavanja ove teme, ali zato, između ostalog, i služe naučnoistraživačke institucije da pruže odgovore i neophodnu pomoć. Ukoliko među svojim bliskim i daljim saradnicima ministar Selaković nema ljude koji bi mogli da mu pruže neophodne relevantne podatke, imao je i ima svo službeno pravo da traži zvanično mišljenje od jednog od istorijskih instituta. Koliko me sećanje služi, kao ministar spoljnih poslova, ovaj kanal je koristio više puta. Potpuno dobronamerno mu sugerišem da se vrati ovoj praksi, jer jedino naučno utemeljena slika prošlosti je održiva; sve drugo će se raspršiti pri prvom udaru akademskog vetra.

Autor je viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.