Prezimena, drugi put

Ja, naime, Bošnjake u Srbiji ne smatram nekakvim strancima, još manje „stranim telom“, nego ih doživljavam kao autohtono, starosedelačko stanovništvo i sugrađane. Po meni, sasvim je logična (i poželjna) svaka dobronamerna komunikacija između „većinskih“ i „manjinskih“ naroda. Zašto mi „većinci“ ne bismo prokomentarisali Džudževićevu inicijativu? Tim pre što promena prezimena nije neka sloboda koja se mora osvajati, nego je svima dostupno, brzo ostvarivo i neotuđivo pravo. Odeš u opštinu (ili u SUP), predaš zahtev i izađeš kao drugi čovek. Inicijativa mi se, priznajem, malčice zabola u oko jer sam u njoj – paranoičan kakav sam – prepoznao nešto zazorno, neku želju da se „manjinski“ narod pošto-poto i pomalo na zor distancira od „većinskog“ tako što će otfikariti prezimenske nastavke „ić“. Koji, inače, uopšte nisu ekskluzivno srpski. Gombrovič, Brauhič, Rostropovič, Ribičič, da pomenem samo neke, uopšte nisu Srbi, a ima ih koji nisu ni Sloveni. Mnogi nisu ni istoverni sa nama. Budući da je bošnjački takođe slovenski jezik, stvarno ne vidim potrebu da njegovi govornici čine nasilje nad duhom tog jezika, iako im uopšte ne sporim to pravo.

Ono, fakat, bila je vaktile slična jedna hrišćanska inicijativa. Kao što znamo, religijska mapa Libana je šarenija od srbijanske, pa su se neki libanski hrišćani-maroniti u jednom momentu dosetili jadu i poveli kampanju, ne, međutim, za promenu prezimena, nego imena. I tako se, takođe vaktile, na Bliskom istoku pojavio izvestan broj Mišela, Emila i Žakova, ali je ogromna većina maronita zadržala svoja arapska imena, Emir Samir, Abas itd. Kako sam došao do ovog saznanja? Iz prve ruke, eto kako. Preko puta naše ambasade na Kipru beše ambasada Libana, a u ambasadi Njena ekselencija, gospođa Samira, inače hrišćanka, sa kojom sam, kako to već ide, održavao dobre komšijske odnose. Jedne je zgode u zvaničnu posetu Kipru došao ondašnji predsednik Libana, Emil Lahud, takođe hrišćanin, pa sam zaintrigiran, jedne druge zgode pitao H.E. Samiru, a da kako to u Libanu ide sa maronitskim imenima. Ništa Samiri nije bilo jasno. Nikada pre toga, tako je rekla, nije razmišljala o tome. Neko detetu da ime Emil, neko Davud, izbegavaju se, doduše, arapska imena skovana posle nastanka islama – Nurudin, Salahudin, itd. – ali niko se, tvrdila je Samira, ne bi uzibretio da neki maronit i tako nazove sina. Nemojmo se ni mi ibretiti tamo gde nema potrebe.